Izvor: Politika, 27.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OGRANIČENJA RUSKE PODRŠKE
Kooperativan odnos sa SAD i EU u vezi sa svetskim problemom br. jedan – krizom oko Irana - omogućava Rusiji da u odnosu na Kosovo, kao mnogo manje značajnu temu, ne bude do kraja kooperativna
Drugi mandat predsednika Ruske Federacije bliži se kraju. Rusi imaju razloga za zadovoljstvo napretkom koji je zemlja postigla u ekonomiji i stabilizaciji administracije. Vidni su i rezultati u spoljnoj politici. Povratak Rusije na svetsku diplomatsku scenu u našoj javnosti viđen je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao glavni oslonac u pregovorima o budućem statusu Kosova.
Ipak, Rusija ima probleme u demografskom debalansu, padu ukupnog broja stanovnika, o čemu je govorio i sam predsednik Putin. Takođe, ima lošu infrastrukturu i nedovoljno ulaže u tehnološki razvoj. Evropska unija, a naročito SAD, sve češće spominju demokratski deficit ruskog društva.
Rusiji zameraju nedovoljnu demokratičnost političkog sistema, kontrolu medija i naročito gušenje civilnog sektora. Raste i unutrašnji pritisak za dalju demokratizaciju i decentralizaciju, dok mu se suprotstavlja nastojanje administracije da zadrži punu kontrolu. U tome uspeva zahvaljujući državnoj kontroli energenata i izvozu traženih i skupih energetskih sirovina.
Sve ovo je razlog što pojedini zapadni analitičari tvrde da je trenutni ekonomski rast i diplomatski uticaj Rusije na globalnom planu, na duži rok, neodrživ.
Na drugoj strani, ruski analitičari najnoviji spoljnopolitički angažman Rusije, pa i ovaj oko Kosova, objašnjavaju time da dok se Rusija drugačije ponašala, niko nije hteo da je sluša, a eto sada, kada je posegla za energetskom diplomatijom, svi je slušaju. Ovu "tvrdu" politiku smatraju politikom bez alternative, kako bi ruski nacionalni interesi bili uvaženi. Istovremeno insistiraju na evropskom identitetu Rusije i tvrde da ona deli evropske vrednosti. Ističu i njenu ekonomsku usmerenost na EU, kako zbog visoko platežnog tržišta za plasman ruskih energenata, tako i zbog mogućnosti za modernizaciju ruske tehnologije.
Interes Rusije je mir na njenim granicama i "prijateljsko" okruženje. Ulazak zemalja iz svog okruženja u NATO, Rusija ne smatra prijateljskim gestom. Ovo se naročito odnosi na Ukrajinu i Gruziju. Na severu Kavkaza imaju druge interese. Čečenija je samo formalno kontrolisana od Rusije. Već duže vreme traje egzodus Rusa, menja se etnički balans u korist drugih naroda, što vodi i smanjenju stvarnog uticaja Rusije. Sopstvenu misiju u Kavkazu, Rusija objašnjava kao misiju očuvanja mira. Drugi interes je očuvanje transportnih koridora za energiju. I upravo tu dolazi do kolizije interesa Rusije i zapadnih zemalja, pre svega SAD, koje nastoje da diverzifikuju energetske koridore. To je sudar interesa koji može imati i teže posledice od onih kojima smo prisustvovali u poslednjoj deceniji. U Rusiji veruju da SAD žele da oteraju Rusiju sa Kavkaza, da onemoguće ekonomsko jačanje i povratak vojne moći Rusije. Na to misle kada govore o Bušovoj doktrini kojoj se protive. Veruju da je ona nerealna i da će biti neuspešna. Šansu vide u stalnom unapređenju saradnje sa EU i postepenom odvajanju EU od SAD.
U objašnjenju svoje pozicije Rusija stalno poziva Evropsku uniju da obrati pažnju na narastajuću megasilu koja ćuti – Kinu. Brine ih stalno povećanje ekonomske razmene EU s Kinom i upozoravaju da će Evropa u tradicionalnim ekonomskim sektorima izgubiti tržišnu utakmicu sa Kinom. Ustvari, Rusija govori i o sopstvenim bojaznima od Kine i poziva EU na saradnju, kako bi se zajedno branile od novog ekonomskog džina.
Sve ovo valja imati u vidu kada se procenjuje domet ruske podrške u razgovorima o statusu Kosova. Ne bi trebalo olako davati ocene da Rusija blefira. Upravo izvanredno kooperativan odnos i saradnja sa SAD i EU, u okviru sistema UN u vezi sa svetskim problemom br. jedan – krizom oko Irana, omogućava Rusiji da u odnosu na Kosovo, kao mnogo manje značajnu temu na globalnom nivou, ne bude do kraja kooperativna. Ili da do kraja bude nekooperativna. U dvosmislu ovih rečenica treba tražiti odgovor na to šta se može očekivati.
Čini se da će Rusija svojim angažovanjem u Savetu bezbednosti nastojati da napravi veći prostor za Srbiju i da će odlagati mogućnost donošenja rezolucije u narednih mesec-dva. Tu je u koliziji sa SAD i EU, koje bi želele odluku tokom nemačkog predsedavanja EU, a pre junskog samita G8. S druge strane, Rusija može uspešno odlagati donošenje nove rezolucije do samita G8, ne da bi se na njemu razgovaralo o Kosovu, nego da bi, imajući u vidu ukupan rezultat samita, odlučila o svom daljem držanju prema Kosovu u drugoj polovini godine. Uspeh samita i zadovoljstvo učesnika, omogućio bi veću fleksibilnost Rusije. Neispunjenje ruskih očekivanja na samitu, možda bi rusku poziciju u odnosu na pregovore o Kosovu učinilo rigidnijom.
Ruska podrška u pregovorima o statusu Kosova mogla bi da bude iskorišćena da se dođe do vremenski ograničenog nastavka pregovora, a i tada samo uz konkretizovanje srpske inicijative. Ipak, životni interes Rusije za jačanje veza sa EU čini da Unija, a ne Rusija ili SAD, postaje odlučujući faktor za održivo rešenje statusa Kosova. Sada je trenutak za takvu konkretnu inicijativu Srbije. Odlaganje ne može da traje unedogled. Nerešen status Kosova je teret za region i za EU, ali najviše za Srbiju. Nije dobro za Srbiju da bude viđena kao zemlja koja deli članice EU i ugrožava odnose Unije sa SAD i Rusijom, a da pri tom nema realističan predlog rešenja. S druge strane, nerešen status Kosova dominira srpskom političkom agendom, odvraća pažnju od ostalih životnih tema.
Cenu već plaćamo. U 2006. godini, prvi put posle šest godina, beležimo povećanje nezaposlenosti u Srbiji, zastoj u privatizaciji velikih javnih preduzeća, imamo potpunu blokadu pregovora sa EU.
Funkcioner Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope
Goran Svilanović
[objavljeno: ]
