Izvor: Politika, 19.Jul.2013, 16:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O jeziku i lingvistima
Povodom teksta ,,Ćao, Al Pačino“, ,,Politika”, 17. jula
Veoma sam zahvalan Gradimiru Aničiću na odgovoru na moj dopis o transkripciji. Ne bih želeo da širim polemiku, ali želim da odgovorim gospodinu Aničiću na jedno fundamentalno pitanje koje mi je postavio. Gospodin Aničić me pita da li znam neke bolje stručnjake od onih koji sede u Matici srpskoj i drugim učenim institucijama koje je pobrojao. Znam. Ima ih više miliona i poznati su pod nazivom „govornici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpskog jezika“.
Taj milionski tim stručnjaka zna bez trunke sumnje da se na srpskom kaže „kapućino“. Sedite u bilo koji kafić, kafanu, birtiju, ili restoran u bilo kom mestu u Srbiji od Subotice do Preševa i potražite u karti pića „kapučino“. To piće nećete naći. U stvari, reč „kapučino“ u srpskom jeziku uopšte ne postoji, ma šta o tome mislila Laboratorija za fonetiku. A i kada se slučajno pojavi to je isključivo zahvaljujući lobiranju pojedinih lingvista. Isto važi i za oblike Al Pačino, Edi Merfi, Dejvid Boui (sic!), koji u srpskom jeziku nisu postojali dok neki naši jezikoslovci nisu rešili da ih uvedu.
I tu se postavlja ključno pitanje. GospodinAničić je u pravu kada kaže da se u celom svetu o pravopisu staraju lingvisti. Ali odakle nekom potreba da menja oblike koji su među govornicima srpskog jezika univerzalno prihvaćeni i potpuno nekontroverzni? Zašto menjati ono što je ukorenjeno, čak i ako nije sasvim precizno, i zašto terati ljude da izgovaraju ono što im bode uši? Otkud toliko nepoverenje prema govornicima jezika koji se navodno štiti? Odakle potreba za jezičkim inženjeringom „odozgo“?
Taj pristup neodoljivo podseća na ono čuveno „utoliko gore po činjenice“ koje se pripisuje Hegelu. Naši lingvisti imaju svoja teorijska obrazloženja i laboratorijske nalaze, a ako se jezička praksa ne slaže s njihovim akademskim nalazima, utoliko gore po jezičku praksu. Drugim rečima, teorija kaže da se italijansko č/ć mora svuda i uvek prenositi kao „č“, a ako u nekim rečima govornici srpskog jezika uporno, masovno, i decenijama govore „ć“ utoliko gore po govornike srpskog jezika.
Problem sa jednim delom naših lingvista nije u stručnosti, nego u stavu prema jeziku. Bojim se da tvorci transkripcionih pravila sebe katkad doživljavaju kao jezičku policiju koja ima pravo da uteruje svoje viđenje „ispravne“ transkripcije čak i onda kada je to viđenje u otvorenom sukobu sa jezičkom praksom. Ne mogu a da u takvom stavu ne prepoznam, uz svedužno poštovanje, izvesnu aroganciju, pa čak i prezir prema govornom srpskom jeziku.
Mislim da je svakome jasno zašto je takav pogled na stvari neodrživ. Isto tako je jasno kako takvo stanje prevazići. Zašto ne bismo govorili i „Bokačo“ i „kapućino“ i „Al Paćino“? Reći će neki, znam, da je to nedosledno. Pa šta ako je nedosledno? Svrha pravopisnih pravila nije da zadovolje potrebu lingvista za doslednošću.
Na kraju, samo još reč-dve o Vinaveru. Vinaver je prema profesionalnim jezikoslovcima umeo da bude mnogo više nemilosrdan nego što se iz moje parafraze moglo zaključiti, budući da je, između ostalog, oštro govorio o „pravopisnim fanaticima, cepidlakama i birokratama“. Može to nekom izgledati preoštro, ali kada mi neko kaže „kapučino“ ili „Pačino“, ja ne mogu a da ne pomislim da je reč o svojevrsnom pravopisnom fanatizmu.
Doktor komparativne književnosti, naučni saradnik Kraljevog koledža Univerziteta u Kembridžu
Aleksandar Stević
objavljeno: 19.07.2013.
