Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nomofobija
Kad sam otkrio da mi je futrola za pojasom prazna, da sam, dakle, zaboravio svoj mobilni, već sam bio prilično odmakao od kuće. Otkriće je odmah izazvalo popriličnu nelagodu: da li da produžim dalje i da ostatak dana strepim da ću propustiti nešto važno, da ću nekome ko je meni (ili ja njemu) značajan biti nedostupan, ili da na prvom zgodnom mestu okrenem automobil i vratim se po spravu čije me odsustvo toliko uznemirava?
Bio sam u ovakvim situacijama i ranije, i iskustvo mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je govorilo da je bolje da se vratim nego da strepim. A ta nelagoda koja me je obuzela posle otkrića da sam kuću napustio nekompletan ima svoje ime – stres.
Ili je to najnoviji bizarni sindrom nove kulture? U utorak sam u londonskom „Tajmsu” pročitao da je to dobilo i posebno ime: „nomofobija”. „Nomo” je skraćenica od „no mobile” – „bez mobilnog”. „Tajms” navodi da je jedno istraživanje britanske pošte sprovedeno na sasvim reprezentativnom uzorku od 2.000 osoba pokazalo da od ovoga pati oko 13 odsto Britanaca, uz procenu da bi sindrom u stvari mogao da se manifestuje čak i kod svakog drugog korisnika mobilne telefonije.
Reklo bi se da dosad nijedan uređaj koji je stvoren da nam olakša život nije izazivao takvu vrstu zavisnosti. Na početku, izgledalo je da će nam omogućiti da budemo slobodniji. Sad je sve izvesnije da smo zarobljeniji.
Kako je došlo do toga? Kako je nešto što je nadasve praktično – mogućnost da stalno budemo „u kontaktu” umesto sredstva postalo samo sebi cilj?
Čini mi se da je objašnjenje pre svega u nama. Sećam se da je u početku, u drugoj polovini devedesetih, činjenica da neko nosi mobilni telefon bio statusni simbol, očigledan dokaz sopstvene važnosti. Oni manje važni morali su da se zadovolje pejdžerima, koji istina, nisu dugo potrajali.
Mislim da je „važnost” i danas ključna reč za „nomofobiju”. Zar bismo želeli da stalno budemo dostupni, ako nismo uvereni da smo veoma važni drugima, pa zbog toga i u sopstvenim očima. Što nas češće pozivaju, u to nas sve više uveravaju.
To se vidi po tome šta sve činimo da se javimo kad zazvoni (zasvira, zapeva –o tome već postoje studije kako melodija koju je neko odabrao da mu saopšti da ga neko traži mnogo govori o ličnosti). Prekinućemo ma šta da u tom trenutku radimo: gde god da smo i sa kim god smo. Prekinućemo čak i kad smo već zauzeti telefoniranjem (ako je ono „fiksno”). Osećaj da treba da se javimo nadvladava i razumnu procenu da time ugrožavamo i svoj i živote drugih – kad se mobilnog dohvatimo dok vozimo.
Sve u strahu da nešto ključno propuštamo ako ne odgovorimo. Posmatrao sam pre neko veče, kad se spustila zavesa u pozorištu, kako gledaoci prvo što čine kad ustanu, to je da uključe mobilne telefone, a da potom nekome nešto važno saopšte.
Da li se još neko seća kako je bilo pre mobilne ere? Verovatno smo manje brinuli, a mnogo bolje planirali.
Istina, oni koji najviše doprinose ovoj bolesti zavisnosti 21. veka – mobilni operateri – tvrde da su naši životi sa mobilnim telefonima bogatiji i u doslovnom smislu reči: zbog njihovog doprinosa ekonomiji, odnosno bruto nacionalnom proizvodu. Rezultati istraživanja koje je sproveo Telenor u zemljama u kojima posluje, na raznim meridijanima, a to su, pored nas, još i Malezija, Ukrajina, Tajland, Bangladeš i Pakistan (Telenor je inače kompanije iz Norveške), objavljeni u februaru, pokazali su da u slučaju Srbije mobilna telefonija u BNP-u učestvuje sa 4,2 odsto. U 2007. mobilni sektor je, direktno ili indirektno, zapošljavao 33.000 građana Srbije (od čega samo nešto manje od tri hiljade direktno prima plate od operatera).
U istraživanju se još pominje procena da mobilne komunikacije u poslovnoj primeni povećavaju produktivnost radnika koji ih koriste za sedam odsto.
Verovatno je tako, mada bi trebalo izračunati i koliko, na drugoj strani, produktivnost trpi zbog učestalih mobilnih pozivanja i javljanja.
U Srbiji, uostalom, po istom izvoru, mobilne telefone redovno koristi oko 4,8 miliona građana, a u zemlji već imamo po jedan mobilni telefon po glavi stanovnika.
Mobilne smo prvo usvojili, a potom su oni nas osvojili, tako da danas izgleda kao da više mi služimo njima nego oni nama. A što se „nomofobije” tiče, tek treba da se prouči (možda će neko na tome i doktorirati), šta je stresnije: kad se u nezgodno vreme ostane bez kredita, ili se neočekivano isprazni baterija?
Milan Mišić
[objavljeno: 12/04/2008]
