Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noć bez Nikole i Karle
Srž hedonističke stvarnosti arapskog Egipta (postoji i onaj drugačiji – hrišćanski, koptski!) može se sagledati u „El Harafišu“, jer i samo njegovo imeznači otprilike „Obični ljudi“. Mahfuzova priča tako je postala svojevrsni deo narodne kulture
ZAPIS IZ EGIPTA
U ponoć, dok se smenjuju stara i nova godina, svetlost i tama Kaira, na Nilu ispijam zdravicu sa mojom El Šeherezadom, svestan da su nedaleko od nas Nikola Sarkozi i Karla Bruni, koja ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može ostati neprimetna, jer njen verenik ima običaj da osvit dana dočeka džogirajući, uz nadrealne scene obezbeđenja.... To bi već samo po sebi bila PRIČA, ali o tome možda neki drugi put, kada se vratim u neki drugi Kairo (a uskoro će, slutim, taj džinovski kotao tajni postati nešto drugo!). Ovaj put ću pisati o „El Harafišu", o jednom od mnogih kafića u toj zemlji koji nose ime upravo po istoimenom romanu nobelovca Nagiba Mahfuza (kod nas objavljenom pre mnogo godina pod naslovom „Saga o bednicima"), po kome je snimljen i istoimeni film, vrlo popularan u Egiptu
... Dakle, kafić-priča u Hurgadi, na obali Crvenog mora. Ponovo El Šeherezada i ja, sred uzavrelog „El Harafiša", u toploj decembarskoj noći. Vedra, opuštena atmosfera, svi sa nargilama u ruci (ustima) koje ovde gotovo tepajući zovu ŠIŠA. Pušenje i pućkanje šiše je – može se slobodno reći –podrazumevajuća i opšte omiljena hedonistička disciplina u egipatskim kafanama, kafićima (čajdžinicama) ili klubovima, nešto poput našeg druženja uz kaficu. „El Harafiš" u gradiću na obali Crvenog mora istovremeno predstavlja pravu malu kulu vavilonsku – tu neponovljivu mešavinu jezika, rasa i običaja. Kada sam prvi put ušao u njegove ćilimima nadsvođene odaje, učinilo mi se da tu neću ponovo doći, da je to jedno od bezbrojnih neobičnih mesta koje došljak jednom poseti, doživi njihovu specifičnost, eventualno se fotografiše i više nikad ne vrati. Tamnoputi muškarci u polumraku, žene u maramama i dugim, gotovo monaškim haljinama, ili čak u feredžama, kelneri u stalnoj žurbi i mrmljanju nekog arapsko-englesko-ruskog jezika, smrknuti mladići koji nose posude sa tumbećijom (posebnim duvanom kojim se puni lončić šišinog čibuka), dakle – egzotika koja pleni ali kojoj mi Evropljani, čak i ako smo sa poluorijentalnog Balkana, suštinski ne pripadamo...
... Prišao je kelner i izdeklamovao ONIM jezikom ponudu, u kojoj me je privukla zagonetna reč ČIRI. Čiri se – kada mi je prispela užarena šiša i kada sam udahnuo prvi dim iz nje – pokazao kao „šeri", kao opojno slatka tumbećija s ukusom višnje (bilo ih je na ponudi i sa ukusima dinje, vanile, cimeta, jabuke, mente, smokve, manga...) Za spojenim stolovima iznad odvijala se neka hurgadska (rođendanska, valjda?) porodična žurka: muzika sasvim nalik našoj sa kafanskih veselja. Malo dalje od ove žurke, kao da se ništa ne dešava: stolovi puni mladih Arapa sa devojkama čiju kožu možda nikada pre nije dotaklo strastveno mediteransko (još manje afričko!) sunce – one uče kako se igra šišom, kako se njenim vrhom miluju usne, kako se dim pušta kroz nozdrve i uši istovremeno.
... Srž hedonističke stvarnosti arapskog Egipta (postoji i onaj drugačiji – hrišćanski, koptski!) može se sagledati u „El Harafišu", jer i samo njegovo ime znači otprilike „Obični ljudi" (bez obzira što su na zidovima okačene fotografije glumaca i scene iz istoimenog filma). Mahfuzova priča tako je postala svojevrsni deo narodne kulture!
...Možda i više nego onaj kultni kafić „Fišavi", na splavu u Kairu, pored Nila, nekad kućica na vodi u koju je Mahfuz odlazio za života, i u koju je smestio junake svog romana „Razgovori na Nilu": Uz nargile s hašišom, Mahfuzovi junaci – ovog puta razočarani kairski intelektualci i intelektualke, zgodne mlade sifražetkinje, jedan drevni starac nalik Haronu i sluga – posmatrač, vode egzistencijalističke dijaloge. Njima je ta „šiša", a još više šeherezadinska PRIČA, utočište od delanja, apatične i turbulentne svakodnevice, od (izgubljene) vere i sumnje u sve, pritiskajućih konvencija. Jer, ono što se drugde zove porok, na splavu se imenuje – sloboda, veli pisac. Ali, posle smrti njenog pripovedača, ta je PRIČA prerasla u famu, te ovaj splav-kafić, umesto razočaranih kairskih egzistencijalista, danas pohode belosvetski turisti.
...Dakle, „El Harafiš" (a ne „Fišavi"), od slatkiša i svežih voćnih koktela čiji je ukus katkad bliži saharinu no obližnjoj Sahari, preko ružičaste atmosfere neuporedive sa ubogim životom okolnih ulica (na koji ipak upozorava večna glad za bakšišem, očekivanim čak i u najsitnijim uslugama), pa sve do egipatskih klinceza koje sa braćom ili očevima sede uz čaj i šišu da bi na „cimanje” mobilnog (poput devojčica u novosadskim ili beogradskim kafićima) skoknule do ulaza, značajno ćućorile i usput kuckale poruke. Jedna od njih privlači pažnju neobičnom odevnom kombinacijom: od glave do struka nosi ono što naš narod zove tradicionalnim „čadorom" (tačnije, elegantno-šarenu imitaciju istog) ali se nadalje otkriva minić i tanke helanke ispod njega; tabu se, kao i uvek, krši unutar sebe samog...
... Ipak, neke tabu-zone arapske kulture ni ovde nisu prekršene: čak ni u „El Harafišu" ne toči se alkohol; u vreme kada se sa obližnje džamije začuje molitva, prestaju žamor i vreva, a poneki od prisutnih – čak i u sporednim prostorijama – spuštaju se na prostirku i u tišini mole; najzad – a to nikako u vrednosnom nizu nije na poslednjem mestu – u moru crno-belih parova ne primećujemo, danima, ni jedan jedini u kojem bi žena bila onaj tamnoputi deo. Možda smo baš zato umesto novogodišnje noći sa Brunijevom i Sarkozijem, El Šeherezada i ja izabrali dane i noći (kao da ih je zaista bilo 1001!) u „El Harafišu"?...
Sava Damjanov
[objavljeno: 26/01/2008]
