Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nit dubokih korena
Opčinjen srednjovekovnim kosovskim vezom, Novosađanin Steva Zarin ovom tehnikom izrađuje ikone i grbove
Steva Zarin iz Novog Sada je mnogo puta od majke, a kasnije i tašte, slušao o srednjovekovnom kosovskom vezu. U vreme kada su one bile male, devojčice su u školi na časovima ručnog rada morale da ovladaju ovom tehnikom. Sve do Drugog svetskog rata, takvim vezom je negovana istorija srpskog naroda i u porodicama na području Vojvodine, posebno onim čiji su preci došli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovu ravnicu za vreme seoba pod Arsenijem Čarnojevićem i kasnije.
Čvrstu emocionalnu povezanost s prošlošću, vredne ruke vezilja iskazivale su ukrašavajući sitnim bodom razne upotrebne predmete za kuću, kao i praznične košulje od pamučnog platna koje su oblačili u svečanim prilikama, na dan venčanja ili za odlazak u crkvu. Od svega u Stevinoj porodičnoj kući sačuvan je samo jedan peškir.
Bod po bod – ikona
– Taj ručni rad moje majke, iz vremena kada je išla u osnovnu školu, poneo sam sa sobom kada sam se oženio i stekao sopstveni dom. Čuvao sam ga kao svetinju na zidu u trpezariji. Po onome što je kasnije usledilo, shvatio sam da je bilo predodređeno da dospe baš u moje ruke. Presudan je bio dan kad je u Sremskoj Kamenici, 1989, obeležavano 600 godina od Kosovske bitke. Kada sam video da ljudi masovno kupuju i najobičnije sitnice koje predstavljaju deo naše tradicije, obuzela me je neodoljiva želja da, umesto uljem na platnu, počnem da kosovskim vezom „oslikavam” ikone, grbove i poneki pejzaž. Onim istim bodovima kojima je moja majka izvezla peškir.
– Na prvoj slici motiv je bio Beli anđeo. Doduše, uradila ga je tašta, ali po mom nacrtu. Ali, kada su ga ocenili i pohvalili likovni kritičari i primenjeni umetnici, ne oklevajući sam počeo da učim taj vez. Za nepune dve godine već sam imao prvu samostalnu izložbu u Novom Sadu koju je blagoslovio bački vladika – s ponosom ističe naš domaćin iz Novog Sada.
U međuvremenu je izradio najmanje 200 vezenih slika, uglavnom većih formata, 40 sa 50 ili 50 sa 60 centimetara. Još trideset puta je izlagao, od toga pet puta u SAD. Pošto su mnogi sumnjali da su eksponati vezeni rukom, jedan primerak je uvek ostavljao nedovršen i neuramljen.
– Koristim pamučno platno i konac za goblene s dve niti, tako da na jednom kvadratnom centimetru napravim od 90 do 92 uboda, – objašnjava nam Steva. – Pošto se oči prilično umore posle tri, tri i po sata rada, za jednu sliku mi je potrebno najmanje dva meseca. Tekstura veza je najsličnija tkanju. Jedan bod se naslanja na drugi, pa se istom bojom postižu različiti efekti. Za boju konca se odlučujem na osnovu fotografije, ali uvek sebi dajem slobodu da promenim nijansu.
Reč po reč – knjiga
Na Stevinu veliku radost, njegovim stopama krenula je i supruga Mirjana, a nedavno im se pridružila i kćerka Nataša, koja je, inače, završila zlatarski zanat. Međutim, ovom zaljubljeniku u narodno stvaralaštvo, poreklom iz zanatske porodice, cilj je da zainteresuje što više mladih žena za kosovski vez. Da ih okuplja u svojoj kući, kao što je to nekad radila kraljica Jelena Anžujska, i da nadarene devojke uči vezu. U tome i uspeva, jer je u međuvremenu postao autor projekta za obnovu starih i umetničkih zanata i domaće radinosti.
Kao inženjer menadžmenta u pokrajinskoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje, nedavno je, u Zanatskom domu u Novom Sadu, sa još nekoliko kolega – zlatara, uramljivača, keramičara... pokrenuo i školu za obuku nezaposlenih. Kruna njegovog dugogodišnjeg rada biće, ipak, knjiga o kosovskom vezu. Prikupljanje materijala nije lak posao, priznaje Steva, jer pisanih tragova ima veoma malo. Ali, vredi se potruditi.
-----------------------------------------------------------
Plod mašte i stvarnosti
Kosovski vez je srednjovekovni ručni umetnički vez kojim je ukrašavana odeća zlatnim i srebrnim nitima – srmom. Taj vez vuče korene iz koptskog (egipatskog) i vizantijskog. U Staroj Raškoj, središtu srpske srednjovekovne države, tehnika unikatnog ručnog rada je negovana u školama, na dvorovima srpske vlastele i u brojnim manastirima gde se može videti na freskama. U tome su se naročito isticale kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša, zatim kraljica Simonida, kćerka vizantijskog cara Andronika Drugog, pa žena kralja Milutina, kao i poznata monahinja Jefimija, žena despota Uglješe Mrnjavčevića koja je izvezla pokrov za mošti kneza Lazara. Među veoma značajne tekstilne eksponate ubraja se i plaštanica kralja Milutina, s kraja 13. i početka 14. veka.
Po narodnom predanju, posle bitke na Kosovu polju izrasli su crveni božuri, te su oni i glavni motiv kosovskog veza. Međutim, božuri nisu samo plod mašte. Oni stvarno postoje, i to ne samo crveni, već u raznim bojama, oko spomenika izginulim neznanim srpskim vojnicima. Vezilje su, ipak, na platnu prikazivale najviše crvene cvetove, jer su time želele da istaknu kako su oni iznikli iz tla natopljenog krvlju izginulih srpskih junaka. Sitnim detaljima u obliku suza i crnom niti oko svakog motiva simbolično su naglašavale tugu zbog tragičnog ishoda Kosovskog boja.
Dana Stanković
[objavljeno: 13/04/2008]
