Izvor: Politika, 17.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni na slavi zajedno
Dok su gackali blato, bili su baš komšije, otkad se asfaltira, leva i desna strana ne govore
GORNJI MILANOVAC – U domu Milese i Tomislava Popovića juče i danas je krsna slava Đurđic. Oni su sa leve strane Ulice Mine Karadžić i niko im neće sesti za slavsku trpezu sa desne strane iste ulice. Kosti Vukove kćeri u savinačkoj crkvi, na 14 kilometara od grada, verovatno se prevrću u večnoj kući. Na desnoj strani je 12 kuća, na levoj osam – međusobno od jesenas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne govore. Govore, ali ovako:
– A ti, Tomislave, nemoj da me uzimaš u usta, s tobom nemam više ništa, a znaš li koliko si rakija popio u mojoj kući – dovikuje "desna" Radmila Milovanović, a potom smirenijim glasom govori novinaru:
– Stručnjaci su sačinili projekat i drago mi je što se naša ulica asfaltira, dugo smo bili u blatu.
E, taj projekat valjevske "Harmonije" je zavadio komšije. Došao fotograf, uslikao ulicu, na osnovu fotografija urađen projekat, a u njemu pomerene kote i građevinska linija – tvrdi leva strana – pa podignuti ivičnjaci i kolovozna podloga.
– Komšijama sa desne strane, koji su viši, odgovara, nama nižima na levoj strani ništa ne valja. Javno preduzeće za izgradnju grada, kao investitor, drži se projekta, a ja kad uteram kola u dvorište, moram sajlom da ih ponovo izvlačim na ulicu. Nečuveno! – jada se Milomir Bralović pokazujući nesavladivu strminu.
Leva strana je, peticijom sa 12 potpisa, tražila promenu projektne dokumentacije, tražila da se kolovoz i ivičnjaci spuste bar za deset santimetara. Peticija je odbijena, pa su potpisnici, "mirnim protestom" na trasi dugoj 149 metara, sprečili radove. Obustava je trajala dugo, valjak je ponovo zabrektao tek pre četiri dana. Milesa i Tomislav su podneli tužbu protiv investitora, čeka se ishod.
Jedna tužba je, ipak, brzo dobila epilog: Radojku Jevtoviću i Tihomiru Baraliću, kolovođama protesta, sudskim rešenjem (šest gusto kucanih strana!) potvrđenim od drugostepenog suda, radi sprečavanja opasnosti od nasilja "određuje se privremena mera obezbeđenja novčanog i nenovčanog potraživanja" investitora prema ovoj dvojici i da "fizičkim prisustvom prestanu sa sprečavanjem i ometanjem izvođenja radova".
Uplašeni da bi im mogao biti ispostavljen račun na 1,47 miliona dinara, koliko košta asfaltiranje, jer su radovi, po ugovoru, trebalo da budu okončani za sedam dana, a traju već pet meseci, Radojko i Tihomir su bukvalno shvatili meru "fizičkog prisustva" pa ne izlaze iz kuća, ništa ne govore, zaklanjaju šakom novinarev foto-aparat, kažu: "pod embargom smo".
– Muževi su nam u kućnom pritvoru. Kad moraju u grad, gledaju da ih niko ne vidi i da se po mraku vrate kući. Mesecima ne spavaju kako treba, bude se kad sanjaju buku kamiona i valjka na ulici. Neizdrživo je – umesto muževa, govore nam njihove supruge, a Radojkova žena dodaje da je agenciji za promet nekretninama platila oglas: prodaju kuću, hoće da se sele.
Ulica Mine Karadžić je nova, u predgrađu; na mestu gde su nikle kuće u katastru su još livade i pašnjaci. Dolazak asfalta bi trebalo da se proslavi, da se "na ražnju okrene prase", kako reče jedan žitelj ulice, ali nije sreće. Umesto radosti, porodice u kućama sa neparnim brojevima ne govore sa komšijama na čijim kućama su parni, deca im se ne druže niti odlaze u školu zajedno, za slave i veselja "nisu uzvanici". Možda bi ih, ne daj Bože, kakva nesreća izmirila.
Boško Lomović
[objavljeno: 17.11.2006.]
