Izvor: Blic, 17.Sep.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevidljivi čovek
Je l’ neko video našeg gradonačelnika? Preksinoć je, tradicionalno, izbegao da otvori Bitef. Ja pitao, pa mi kazalo da je on poručio da to treba umetnici sami... cela istina! Nema potrebe da ga otvara, ali ima potrebe da naiđe, da se promuva, da preživi predstavu, da bude viđen.
Ne, naravno, zato što je neko osobito željan njegovog prisustva, nego zato što je to gradonačelnička obaveza. I zato što su to radili svi gradonačelnici - ja pamtim poslednjih četvrt veka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a pouzdano znam da je tako bilo i ranije. Stvar je prosta: gradonačelnik je gradonačelnik svih Beograđana, pa i ovih, bože-sakloni, koji, eto, idu u pozorište i za to dvostruko izdvajaju novac, što kroz namete i davanja, što kroz ulaznice.
Pozorište je infrastruktura jednog grada, baš kao i kanalizacija. Pa, kad ima nešto važno u kanalizaciji, gradonačelnik ide tamo, da vidi šta je to.
Pretpostavljam da čovek više voli kanalizaciju nego pozorište, ali šta da mu radim - izabralo ga za gradonačelnika, ne za gradskog poslovođu – to se, čujem, kaže „menadžer", pa mora i to; ma koliko uistinu preferirao ambijent spleta podzemni cevi i, šta ga znam, septičkih jama (pošto, kažu, u našem gradu još ima i toga), vonj gradskog podzemlja ili šta god već da ga privlači, ima da ide u teatar, naročito onda kada mu na noge dođe neki važan pozorišni svet, neki gosti. Nije njegovo, mora da trpi i goste koje ne podnosi.
Ima li, dakle, Beograd gradonačelnika ili poslovođu? Jedni tvrde da ima, i to baš vrednog: eto Bulevar, eto obdaništa. Sa stanovišta mog esnafa, pak, nema ga. Ili ga ima, ali se vešto krije. Ja znam da moj esnaf nije nešto bogzna kako važno, ali eto, takav-kakav je, tu je, deo izvesne infrastrukture od tih nekoliko desetina institucija kulture. Kultura je deo jednog grada, i ma kako gradskom poslovođi bila nejasna njena svrha, i ma koliko mu bilo spram mrtve glave da se promuva po pozorištima, to mu je posao. I zato je, ono, totalno bezveeeze, da se gradonačelnik ponaša kao seosko dete bez akcenta (kako bi rekla Barbi Marković) i da se plaši velikih zgrada u kojima živi ljudi izlaze na scenu i tamo nešto rade, dok ih drugi posmatraju.
Mislim, i vojvoda Draško je u Mlečićima video to čudo, pa može i naš hudinijevski gradonačelnik.
