Izvor: Blic, 14.Dec.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemar ruši zgrade Đorđa Vajferta
KOSTOLAC - Jeste li došli da rušite? U intonaciji pitanja jasno se videla nada naspram našeg užasa da se neko raduje rušenju sopstvene kuće. Ono, jesmo ličili na komisiju - jedan snima, drugi nosi rokovnik, razgleda i beleži, treći čeka u kolima sumnjivih beogradskih tablica, ali opet, ko još u rušiteljima vidi spasitelje?
Vide aktuelni stanari takozvanih Vajfertovih zgrada na obodu Kostolca, nekadašnjih stambenih objekata rudarskog naselja kada se ovde začinjalo kopanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uglja, koje ne prestaje punih 140 godina. Taj jubilej srpsko rudarstvo je proslavilo početkom prošlog meseca, ali svečane akademije po Beogradu su jedno, a stanje na terenu nešto sasvim drugo.
Sedam preostalih zgrada koje je podigao otac srpske industrijalizacije Đorđe Vajfert, nekadašnji simbol prosperiteta Kostolca i Srbije, sada su slika bede! One neposredne, ljudske oličene u siromaštvu romskih porodica koje su u oronulim zdanjima, opasnim po život, našle utočište, pa sad navijaju za njihovo rušenje ne bi li dobili bolji i adekvatniji smeštaj i one naše opšte bede koja se ogleda u poslovičnom nemaru prema tradiciji i onome što su vredniji i bolji od nas stvarali i iza sebe ostavljali.
Ove zgrade su ostaci rudarske kolonije od petnaestak objekata koji su izgrađeni s kraja devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka, a u njima je bila smeštena uprava rudnika i inženjeri. Zub vremena je odneo veći deo ovog naselja, a ostatak se kruni sam od sebe, dok se i on ne uruši i zatre poslednji trag na rudnik koji se davne 1900. godine našao na najvećoj svetskoj izložbi tehničkih dostignuća u Parizu.
Rudnik je ležao na Dunavu i imao svoje parobrodsko pristanište, o čemu danas svedoči zabetoniran ulaz u drugo od ukupno tri okna ovog ugljenokopa koji je radio sve do polovine prošlog veka.
Gotovo ništa o svemu tome ne zna Sejdi Mustafovski, koji ovde sa porodicom živi već četiri decenije i posle silne vlage koja mu je odnela zdravlje, donela dva infarkta i bolesnu kičmu, on nema mnogo obzira za slavnu istoriju zgrade u kojoj obitava:
- Dobro je za muzej, ali nije za život!
Sa njim se slaže i njegov komšija Nusret Krasnići, čijih trinaestoro dece i žena žive u dve prostorije bivše konjušnice gde se voda preko ogolelih strujnih vodova sliva niz zidove.
Predanje o slavnom industrijalcu i koloniji čuva Tihomir Ivanović (84) u lepo uređenoj kući nedaleko od avetinjskog naselja kroz priču o svom dedi Todoru.
- Devetoro dece je othranio, a neke i odškolovao radeći kod Vajferta. Svaka zgrada imala je baštu, cveće i lepo uređeno dvorište naspram današnje kaljuge po kojoj bosonog gaca šestogodišnji Durhan. U Vajfertovim zgradama neko vreme posle Drugog svetskog rata živeli su penzioneri, a onda je sve, potpuno nezasluženo, prepušteno zubu vremena.
Industrijalac i dobrotvor
Đorđe I. Vajfert rođen je 15. juna 1850. u Pančevu. Poreklom Nemac iz Gornje Austrije, po svemu ostalom Srbin iz čuvene pivarske porodice. Ima velike zasluge za razvoj srpskog rudarstva (uz Kostolac, posedovao je još nekoliko rudnika, uključujući i Borski rudnik), bio je jedan od osnivača "Srpske narodne banke”, dva puta guverner Narodne banke Srbije i doživotni počasni guverner. Delio je sve što je stekao, govoreći: "Treba davati da bi se opet steklo!” Umro je 12. januara 1937. godine u Beogradu u osamdeset sedmoj godini, a sahranjen je u Pančevu.
