Izvor: Politika, 22.Maj.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemačko ujedinjenje, srednja Evropa i Srbija
Nemačkoj je geopolitički prioritet osiguranje položaja centralnosti i zato ona projektuje svoju ekonomsku moć na baltičke zemlje i središnju Evropu. Srbija tu nije na važnom mestu
Padom Berlinskog zida liberalni intelektualci su smatrali da se istorija u „hegelovskom” smislu završava. Više nikada nećemo biti svedoci sukoba ideologija, a pluralizam oblika uređenja države i društva postaje suvišan i nepotreban, moglo se čuti tada. Tako ni globalizacija nije samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedan od stadijuma ekonomskog i kulturnog razvoja, već moralni smer istorije i, sama po sebi, novi sistem međunarodne bezbednosti. Internacionalisti su do te mere bili ubeđeni u superiornost svojih gledišta da su smatrali da je ljudska intervencija u svakoj pa i najmanjoj stvari moralni imperativ, kao i da ona prilikom delanja ne sme da uzima u obzir istoriju, kulturu, pa ni geografiju.
Tako smo došli do situacije da je za ove levo orijentisane intelektualce rat u Bosni postao savremeni pandan Španskom građanskom ratu gde je pružanje podrške samo jednoj strani bilo pitanje moralnosti pa i pomodarstva, iako je tu svaka istorijska paralela besmislena. Vojna sila, toliko omražena za vreme Vijetnamskog rata, postala je sinonim za humanost, tako da su paradoksalno internacionalisti tumačili intervenciju na Kosovu kao priliku da se duhovi Vijetnamskog rata sahrane, a ne da zapravo budu oživljeni, kao što su smatrali protivnici bombardovanja Srbije. Ova dekada liberalizma završena je u svetu napadom na Svetski trgovinski centar u Njujorku, mada je bombardovanje Libije zapravo bila njegova poslednja epizoda. U Evropi je ovaj period levičarskog „idealizma” okončan završetkom reunifikacije Nemačke, od kada događajima na našem kontinentu upravljaju isključivo zakoni geopolitike i realizma.
Tokom osamdesetih godina prošlog veka, vaskrsnut je od strane levo orijentisanih intelektualaca pojam mitteleuropa, to jest romantičarsko i idealistično shvatanje „srednje” Evrope. Ovaj pojam je prvobitno služio za političko-kulturno distanciranje tih oblasti od sovjetskog „Istoka”, kako je to definisao Timoti Garton. Za Klaudija Magrisa „mitteleuropa je senzibilitet koji znači otpor prema svakom totalitarnom programu.” Taj period oživljavanja ove ideje iznedrio je svetski priznate pisce Đerđa Konrada i Milana Kunderu. Međutim, padom Berlinskog zida i početkom dekade „internacionalizma”, pojam mitteleuropa dobija novo i zlokobnije upotrebno značenje. Iako je u prvom periodu imao za cilj da tamošnje države izmakne od kontrole Moskve i olakša ujedinjenje Evrope, tokom devedesetih godina novoj generaciji levičarskih intelektualaca služi pre svega za uspostavljanje nove geografske i kulturne granice između Evrope i „istočnjačkog” Balkana. Tako je ovaj pojam, doduše u obe svoje faze geopolitički neutemeljen, igrao u njima ipak različite uloge: prvobitno definišući „Istok” na način da olakša ujedinjenje kontinenta, ali kasnije paradoksalno tako da iz tog ujedinjenja izuzme Balkan. Iako narodi Balkana nose primarnu odgovornost za svoje međusobne sukobe, legitimno je postaviti pitanje da li je pomenuta generacija liberalnih političara i intelektualaca spuštala tenzije ili pak dolivala ulje na vatru.
Dovršetak ujedinjenja Nemačke, koje smeštamo u 2003. godinu, predstavlja okončanje ove liberalne faze evropske politike. Baveći se više sama sobom, nego proširenjem i definisanjem svoje uloge u svetu, Evropska unija prestaje da bude potencijalni takmac SAD i postaje plen narcizma malih razlika. Preko noći nestaje pojam mitteleuropa koji gubi upotrebnu vrednost i danas vidimo ono što nam geografija i istorija govore još od deobe Rimskog carstva i kasnije karolinške monarhije: u geopolitičkom smislu postoje samo dve Evrope : „Atlantska” i „kontinentalna”. U Atlantskoj su danas panevropske institucije (Brisel, Hag, Pariz i Strazbur), ali ujedinjenjem Nemačke akcenat prelazi na kontinentalnu koja obuhvata Nemačku, „srednju” Evropu, Baltik i Ukrajinu. Ovo ne treba neophodno razumeti kao sukob, jer je u novu nemačku kulturu čvrsto utkana ideja pacifizma i ideja „modernizma”.
Nemačkoj je geopolitički prioritet osiguranje položaja centralnosti u Evropi (mittellage) i zato ona projektuje svoju ekonomsku moć i prosperitet na baltičke zemlje i središnju Evropu. Srbija tu nije na važnom mestu na radaru, pa je uprkos apelima iluzorno očekivati da nam baš Nemačka bude sponzor evropske integracije i masovni investitor. Srbija mora da svoju formulu uspeha gradi učeći od Nemačke, ali intenzivirajući političke i ekonomske veze sa Francuskom, Italijom, Turskom i naravno Rusijom. Ključni adut Srbije jeste dunavski koridor i beogradska luka. Za početak, odbacimo ideju da treba da prestanemo da tražimo svoje optimalno mesto u svetu i da se isključivo bavimo javnim nabavkama i zaštitom potrošača. Korisno bi takođe bilo da definitivno prepoznamo suštinu ideje mitteleuropa, koja će naredne godine ponovo oživeti kroz reafirmaciju Austrougarske monarhije i novo tumačenje sarajevskog atentata.
Glavni urednik naučnog časopisa „Izazovi evropskih integracija”
Nikola Jovanović
objavljeno: 22.05.2013.
