Izvor: Politika, 23.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedostaju nam vrhunska vina
Svaki hektar novog vinograda staje između 17.000 i 25.000 evra, uključujući i kupovinu zemljišta. – Površina koja obezbeđuje egzistenciju četvoročlane porodice treba da bude od tri do pet hektara. – Na prvo vino se može računati tek u trećoj godini od sadnje loze i to 70 odsto roda. – Sem novca, za vinarstvo je važno i znanje
Sa vinom smo ozbiljno „zabrljali”. Samo pre neku deceniju, prodavali smo ga u trideset zemalja sveta, a sada ga uvozimo iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dvadeset sedam država. Ove godine čak je kupljeno i makedonsko grožđe da bismo burad napunili „našim” rujnim pićem.
Evropa nas požuruje svojim kvotama da nešto brzo preduzmemo, već nam je dozvolila da bescarinski inostranim kupcima isporučimo 63.000 hektolitara vina, ali srpski vinari će uspeti da upakuju u fine boce tek trećinu te količine, polovinu možda uz mnogo sreće. Nažalost, uprkos svetloj tradiciji (130.000 hektara pod vinogradima nekada) i lepim uspomenama „na ono naše što nekad bejaše”, skromne površine pod vinovom lozom (sada 25.000 hektara prihvatljivog kvaliteta) i manjak vrhunskih vina su ono što nam godinama hronično nedostaje. A neke nove vinske sile u svetu, poput Novog Zelanda, Australije i Čilea ubeđuju vinopije da poručuju bisere njihovih vinograda.
Oni koji bi da nazdrave sa vrhunskim vinima iz Zaječara i Negotinske krajine (kažu upućeni da nije bilo boljih, što je zasluga prosečnih 265 sunčanih dana u godini), koje je, gle čuda, krajem 19. veka prodavano i „čuvenim Francuzima”, videće da je vinska karta spala na tri-četiri slova – privatne vinarije „Vukašinović”, „Ivanović”, „Bogdanović”, „Vinograde”. A hektari pod vinogradima – na hiljadu.
Oni još upućeniji pomenuće pimnice, jedinstveni arhitektonski kompleks vinskih podruma, njih 270 nastajalo je od sredine 18. veka do tridesetih godina prošlog veka. Ukopane su dva metra u zemlju da bi se tokom cele godine održavala ista temperatura. Sada ih ima tek šezdesetak.
Iako je, dakle, negotinsko vino najkvalitetnije a vršačke plantaže najveće sa 1.700 hektara pod lozom, kako podseća i Branislav Gulan, saradnik u Privrednoj komori Srbije, mnogi statistički podaci kvare raspoloženje optimista spremnih da tvrde kako uz više truda i bolje volje možemo da od izvoza vina inkasiramo između osamdeset i sto miliona dolara godišnje. Godine 2000. izbrojano je 397 miliona čokota u vinogradima, 2004. bilo ih je 347 miliona, 2007. tek 309 miliona. Po čokotu je pre osam godina brano 800 grama grožđa, pre pet – kilogram i dvesta grama, pre tri godine – 1,3 kilograma, lane nešto manje – kilogram i sto grama. Od svih podataka, onaj rastući je o trošenju vina po glavi stanovnika, ne pada nikako: sa 2,6 litara naše vinopije su dogurale do 3,8 litara lane. Dakle, isplativ je to posao.
Ako putnik po Srbiji pođe „putevima vina” posetiće Palić, Sremske Karlovce, Vršac, Beograd, Oplenac, Smederevo, Negotin, Knjaževac i Aleksandrovac. Onako knjiški reklo bi se da se najviše vinograda nalazi duž tri reke, Južne, Zapadne i Velike Morave, pa u centralnoj Srbiji, oko Save, Dunava i Tise u Vojvodini. Najveća vinarska kuća su „Vršački vinogradi”, „Navip”, „Rubin”, slede negotinski region, Aleksandrovačka župa, Sremski Karlovci, Smederevo, Palić, „Džervin” iz Knjaževca. U Srbiji se prema nekim proračunima 83 odsto parcela pod vinovom lozom nalazi u privatnom vlasništvu.
Novi zasadi dižu se sa najkvalitetnijim sadnicama kao što su burgundac beli i sivi, italijanski i rajnski rizling, sovinjon i šardone, da bi se popravila sortna struktura i dobilo grožđe za kace. Crne sorte su burgundac crni, frankovka, game crni, kaberne sovinjon ili merlo koji uspevaju na jugu. Inače u tim podelama po krajevima i sortama, u Vojvodini privatni vinari uzgajaju lozu za kvalitetna sortna bela vina, a u centralnoj Srbiji rađaju sorte crnog grožđa.
Mr Saša Matijašević, asistent na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, na predmetu Posebno vinogradarstvo, kaže da se u Srbiji nešto ipak radi. Godišnje se podigne oko 500 hektara novih zasada vinove loze. Rešen je problem sa sadnicama, obezbeđuju ih tri-četiri sigurne firme. Uz to subvencije Vlade Srbije pokrivaju sadni materijal i izradu naslona na lozu, podseća predavač.
– Svaki hektar novog vinograda staje između 17.000 i 25.000 evra, uključujući i kupovinu zemljišta – podseća Matijašević. – Površina koja obezbeđuje egzistenciju četvoročlanoj porodici je od tri do pet hektara. Na prvo vino se može računati tek u trećoj godini od sadnje loze, i to 70 odsto roda. Recimo, Austrijanci imaju dobru turističku tradiciju vinskih puteva, što bi nama takođe značilo u budućnosti. Sem novca, za vinarstvo je bitno i znanje. To pokazuju vinarije „Aleksandrović” koja već dobro izvozi, „Radovanović” iz Krnjeva i još tri-četiri koje slede njihov način rada.
Ipak, vratimo se onima koji se trude da povrate slavu naših vina. Podrum Božidara Aleksandrovića iz Vinče kod Topole, koji se poslednjih godina pročuo po kvalitetnom vinu, izvozi u SAD, svaka boca devet evra, što je po nekim procenama, najviša cena u istoriji srpskog vinarstva za izvezeno piće. Prva isporuka 1.200 flaša. Aleksandrovićev „Trijumf” se pravi po originalnom receptu iz vremena kralja Aleksandra, jer se Živan Tadić, glavni podrumar kraljevske porodice, koji je posle rata emigrirao u Kanadu javio unuku svog prijatelja i otkrio mu originalni recept za kraljevsko vino. Miodrag Radovanović iz vinarije „Radovanović” zadovoljno trlja ruke jer je deset hiljada litara poslao u London"
----------------------------------------------
Hrvati se provrednili
Pitamo Darka Jakšića, šefa Grupe za vinogradarstvo i vinarstvo u Ministarstvu poljoprivrede, o budućnosti vina, loze. Primećujući da, na primer, Hrvati užurbano podižu vinograde.
– U Hrvatskoj je vinogradarstvo i vinarstvo shvaćeno kao veoma značajna poljoprivredna grana, ne samo zbog kvota već i zbog mogućnosti koje ova grana pruža celoj zemlji. Vino, dakle, nije samo poljoprivredno-prehrambeni proizvod, već i promotivni faktor koji zajedno sa kulturno-istorijskim nasleđem reprezentuje jednu zemlju u svetu. I naša zemlja se trudi da podigne što više vinograda, ali uspeh pre svega zavisi od budžeta, a kao što je poznato ovo je najskuplja poljoprivredna grana sa najsporijim obrtom sredstava koja zahteva najsloženije znanje – kaže Jakšić.
Što se tiče kvota, novom reformom vinskog sektora u EU, limiti za podizanje zasada će od 1. januara 2016. godine biti ukinuti, ali je potrebno da se podignu zasadi jer se uvodi tzv. Nacionalna koverta za svaku zemlju članicu EU, gde će se sredstva raspodeljivati u skladu sa površinama pod vinogradima. Što znači, koliko budemo imali vinograda, toliko ćemo moći da koristimo fondove EU za ovu granu.
Rajna Popović
[objavljeno: 24/11/2008]
