Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Apr.2016, 12:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Popov - Do poslednjeg daha
Odlazak Nebojše Popova, najnoviji u nizu smene generacija - posle Srđe Popovića, Vojina Dimitrijevića, Mirka Đorđevića... predstavlja znak u vremenu kako je to Mirko Đorđević voleo da prepoznaje.
Nebojša Popov je bio racionalan i analitičan čovek pa su mu svaka emotivnost, a pogotovo patetika, bili "strani" - a ustvari duboko skriveni i potisnuti u intimi, i teško su isplivavali na površinu u tom banalnom obliku. Ali su, ko ga je bolje poznavao, emocije i empatija >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << za žrtve nepravde bili pokretačka snaga njegove naučne i političke misli, njegovog javnog angažmana i ljudskosti iznad svega.
Odlazak ličnosti poput Nebojše Popova i delo koje je iza sebe ostavio, upravo oslobađa to delo njega samog, njega lično, i otvara sasvim nove mogućnosti čitanja, upoznavanja i nove gradnje tog dela. Dela koje je takvo i toliko da ne može ostati na marginama i biti zaboravljeno, koje je po svojoj prirodi takvo da će se razvijati i biti nezaobilazno prisutno u budućnosti.
Ideje koje je zastupao Nebojša Popov sa svojim brojnim saradnicima, istomišljenicima i saborcima takve su, budući da nisu mogle da se realizuju u ovom vremenu, da imaju svetlu budućnost. Prilika je kad ispraćamo Nebojšu Popova da označimo koje su to ideje zbog kojih će njegov doprinos biti prepoznat tek u budućnosti (nadajmo se ne tako dalekoj), kao što je i običaj u srbijanskoj istoriji.
Na prvom mestu, bez straha da ću pogrešiti i da će mi moj bivši profesor zameriti, jeste ideja Slobode. Ideja koju treba ispisati velikim slovima: SLOBODA. Da tako odredim temelj Nebojšine misli nisu me uputili samo njegovi brojni radovi u kojima pojam Slobode elaborira, uporno insistiranje na zaboravljenom Slovu o slobodi Božidara Grujovića koje nas je zbližilo, naslovu njegove knjige Iskušavanje slobode u izdanju Službenog glasnika, nego i jedan razgovor u kojem smo zajedno etimološki prepoznali ovaj pojam u nekom iskonskom smislu. Naime, razgovarali smo o knjizi poljskog autora Stanislava Lubienskog Stepski pirat, o biografiji Nestora Mahnoa, čuvenog vođe anarhističke republike u Donjeckoj oblasti, u vremenima posle Oktobarske revolucije i Prvog otadžbinskog rata. Pričao sam Nebojši o tome da je centar te anarhističke, slobodarske teritorije pored Dona, bio u Guljaj polju, a da sam od oca Romana Miza, ovdašnjeg Ukrajinca i episkopa Grko-katoličke crkve u Novom Sadu, saznao da glagol "guljat", znači slobodu, ići provod, kako bi današnjim žargonom bilo rečeno "ići u život". Tada se Nebojša setio svog banatskog detinjstva i dopunio to moje otkriće kojim bi se mogli zanimati i naši etnolozi – u Banatu se govorilo, kad se stoka, goveda puštaju na slobodnju ispašu, na seoske utrine, da se puštaju "u guljaj". Daleko je Ukrajina, daleko je Nestor Mahno i njegovo Guljaj polje, ali, eto pojam slobode je mnogo dublje nego što možemo predpostaviti, ugrađen u Život. Sloboda je sam život, jer gde nema Slobode, nema ni života. I upravo na tom saznanju, kada Nebojša Popov insistira na Božidaru Grujoviću zasniva se zahtev na uspostavi Zakona kao garanta svih Sloboda. Zbog toga je Nebojša Popov više od četvrt veka insistirao na Ustavotvornoj skupštini koja bi definisala i garantovala pre svega, Slobodu.
Drugu tekovinu misli i životnog angažmana koju ovim povodom želim da istaknem u prvi plan jeste Nebojšin angažman u UJDI-ju, Ujedinjenoj Jugoslovenskoj Demokratskoj Inicijativi, na početku raspada Jugoslavije. Do kraja je, iako silom prilika sveden kao i svi mi na srbijanski format, nosio u sebi jugoslavensku ideju. Memoare jugoslavenskog revolucionera Vicka Krstulovića je pre nekoliko godina primio sa radošču i tekstovima podrške. Iznad nacionalnog, partikularnog i plemenskog za njega je do kraja života prioritet imala ideja pravednosti i solidarnosti sa obespravljenima, a njegov angažman u podršci radnicima "Jugoremedije" ima sve Sartrovske dimenzije angažovanosti intelektualaca. Naravno, sve ovo o čemu je reč o nije prepoznato u našoj javnosti. Čak je i svesno odbačeno u poplavi kvazi inetelektualnog i moralnog društvenog mulja.
Dirljiva je bila Nebojšina pažnja prema kvalifikovanju stanja u kojem se nalazimo i prema nosiocima vladajuće svesti. Njegova uvek precizna i tačna dijagnostika ipak nije nikada bila ostrašćena, klonila se verbalnih žestokih diskvalifikativa, čak i imenovanja nosilaca. Ali, su sve pojave i protagonisti ipak lako prepoznatljivi, a dijagnoze neumoljive.
Po mnogo čemu se Nebojša Popov razlikovao od standardnih predstava o pripadnicima intelektualne elite. O poreklu te njegove osobenosti govore nova saznanja o ranom detinjstvu i mladosti opisana u njegovoj poslednjoj knjizi "Kako smo dospeli dovde", objavljenoj tek pre mesec dana. Od prvih poimanja sveta i ljudi Nebojša je nastojao da sačuva svoj istinit doživljaj života bez ulepšavanja i mistifikacija. Želeo je da živi sa realnim ljudima i da ne izgubi tu vezu sa stvarnim, svakodnevnim životom. Otud njegov put samooslobađanja koji je započeo bekstvom od kuće, u slobodu koju su tada pružale Omladinske radne akcije. To nije bila sloboda od ropstva skučenosti palanke – ta sloboda je bila opredeljenje za – za izgradnju zajednice, za davanje drugima – unapređenje života u zajednici, kao najdublji smisao života. To je bilo i odbijanje sigurnog, utabanog ali otuđujućeg puta političke karijere – interesovali su ga više od lične karijere prvi radnički štrajkovi. To je bila stalna opozicija vlastima, pa i onima za koje smo glasali verujući da će nam biti bolje.
I pored brojnih stručnih, socioloških istraživanja, studija, članaka i javnih nastupa, životno delo Nebojše Popova, koje je teško sagledati, ostaće list-časopis-novine Republika koje je uređivao čitave dve decenije. Tek kada se danas prelistavaju stari brojevi Republike, pogotovo oni koji su ostavili najbolje istorijsko svedočanstvo ratne katastrofe 1991-1995-1999. vidi se značaj građe za kulturu i istorijsku nauku ovih predela, koji nisu ni srpski ni hrvatski ni bosanski nego su Jugoslavenski, i Evropski.
Umesto lamentiranja zbog Nebojšinog odlaska iz ove fizičke pojavnosti najbolje bi nam u ovim današnjim okolnostima bilo da uzmemo u ruke stare brojeve Republike – koji su, definitivno, ostali nepročitani. Jer, da su oni iole čitani, razumevani, i da je na njima građena budućnost, danas, sigurno, ne bismo živeli u prošlosti.
Pokretanje nove, serije lista Republika, Pete Republike, kako je to Nebojša govorio, ostala je njegova opsesija, do poslednjeg daha. Otišao je sa uverenjem da Prvi broj nove serije koji je pripremio, koliko sutra ide u štampariju.
Ovakva posvećenost, strast, pasija, diamond, retka je u svim društvima i svim kulturama, u svim vremenima. Jednom davno Bertold Breht je rekao:
Ima onih koji se bore jedan dan
Oni su dobri.
Drugi se bore godinu dana
i bolji su.
Neki se bore godinama
Oni su vrlo dobri.
Ali postoje oni koji se bore
čitavog života:
Oni su neophodni.
Društva koja se grade na ovakvim vrednostima, i ovakvim ličnostima imaju budućnost. Vreme Nebojše Popova, nadajmo se, tek dolazi.
