Izvor: Vesti-online.com, 22.Jan.2018, 01:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Naših prvih 25 godina (41): I Putin nosi moju kravatu

U "Vestima" je pre četiri godine osvanula reportaža o Maruški Mutapović - Topalović iz Preljine kod Čačka. Naš reporter Zoran Marjanović otkriva zašto je ova neobična žena proglašena za najuspešniju poslovnu ženu u Srbiji i kako je stekla svetsku reputaciju i slavu.

- Rođena sam 1965. godine u Prislonici, u porodici Mutapovića. Oni su direktni potomci slavnog Karađorđevog i Miloševog vojvode Lazara Mutapa, koji je među ustanicima i Prvog i Drugog srpskog ustanka >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << bio najbolji megdandžija. Ne zna se sa sigurnošću kada je Lazar, koji se tada prezivao Šćepanović, doselio u Preljinu iz Crne Gore ili Hercegovine, ali se zna da je vrlo brzo promenio prezime u Mutap, po mutavdžijskom zanatu (izrada pokrovaca i vreća od kozje dlake) kojim se bavio veoma uspešno. Takođe, za Lazara se zna da je bio veoma jak, uporan i istrajan čovek, a ja sam izgleda nasledila njegove gene, pa i hrabrost, kad je u pitanju posao kojim se bavim - kazuje njegova čukun-čukun unuka Mara - Maruška, udata za Miroslava Topalovića.

- Moja ćerka veruje da sam sposobna da na svilu prenesem magiju kada se noću povučem sama u atelje i uz čašu vina i prigušenu muziku, krenem da slikam i pripremam ono što će sutradan biti osmišljeno i proizvedeno...

Ovim poslom se bavim već dve decenije i iz iskustva znam da rezultati ne dolaze preko noći. Naprotiv, iza svakog uspeha stoje veliki rad i istrajnost i u situacijama kad ne ide sve onako kako čovek hoće i želi. Ipak, ako čovek veruje u sebe i u ono što radi i ako je spreman na velika odricanja i na veliki rad, onda je uspeh neizostavan. Eto, u vreme one velike inflacije bila sam primorana da na neko vreme zatvorim studio, ali ni tada nisam gubila nadu da ću nastaviti.

Svojim najvećim uspehom, ipak, smatram to što sam postigla da moj studio postane uspešna porodična firma u kojoj već odavno rade sin Radenko, student ekonomije, i ćerka Milica koja studira pravo, a u firmi se bavi poslovima marketinga. Naravano, u svakom trenutku mogu da računam i na supruga Miroslava koji ima svoju firmu, ali je uvek tu ako nešto zatreba.

Sedište obe naše firme je u našoj porodičnoj kući u Preljini, tako da smo kao porodica uvek na okupu, što je, naravno, velika prednost. Dnevno radim 12 sati, a uoči Nove godine i drugih većih praznika i 20 sati dnevno.

Naših prvih 25 godina

- Vrhunac moje umetničke i poslovne karijere je, svakako, priznanje koje sam dobila 2009. godine kao najuspešnija poslovna žena u Srbiji. Iako nisam upisala akademiju, u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu izložena je marama oslikana motivom čuvenih pirotskih ćilima. Šal sa pirotskom šarom dobila je na poklon Katrin Denev. Danas moje marame, ešarpe i kravate nose ličnosti kao što su ruski predsednik Vladimir Putin, ruska primabalerina Svetlana Zaharova, Hilari Klinton, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, premijer Ivica Dačić, Mlađan Dinkić, bivši predsednik Boris Tadić... Upravo on je, prilikom posete Moskvi, predsedniku Putinu kao dar Privredne komore Srbije predao kravatu koju sam izradila. U Moskvi su se nedavno sastali predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Srbije Tomislav Niklić i nosili su kravate koje sam osmislila, što smatram velikim uspehom. Uostalom, jednom prilikom su pitali Vladimira Putina šta ima iz Srbije, a on je bez razmišljanja pokazao na kravatu koju sam izradila. Ima li većeg zadovoljstva i priznanja od činjenice da svetski lider formata Putina nosi kravatu koju je osmislila i oslikala Maruška Topalović?

I mnogi ambasadori u Srbiji nose kravate koje proizvodim i osmišljavam, a među njima i ambasadori Austrije i Indonezije. Koliko su moji proizvodi cenjeni u diplomatskim krugovima dovoljno govori i podatak da su me žene ambasadora u Srbiji grupno posetile dva puta. Opremamo i Olimpijski komitet Srbije i naše olimpijce.

Sve je počelo u najranijem detinjstvu, maštanjem o tome da jednog dana postanem kostimograf. Završila sam srednju tekstilnu školu u Čačku. Potom sam čak pet puta pokušavala da upišem kostimografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, ali nisam uspela da dobijem indeks, jer je fakultet u to vreme upisivao svega pet studenata iz cele ondašnje Jugoslavije, a ja nisam imala nikakvu vezu. Nisam dobila indeks, ali me ipak nije napustila stvaralačka želja u toj oblasti. Dok sam bila u Beogradu povremeno sam pravila ukrase od svile za kosu, prodavala ih i tako sam finansirala boravak u prestonici. Jednom mi je u ruke došlo parče predivne bele svile, koje je u meni probudilo želju da ga oslikam. To parče svile, koje sam veoma uspešno oslikala, bilo je nukleus mog "Studija Maruška", koji danas proizvodi preko 30.000 komada ručno oslikanih marama, ešarpi i kravata i ima 12 stalno zaposlenih radnika.

Nažalost, na putu osvajanja svetskog tržišta nemamo dovoljnu podršku države. U Srbiji ima mnogo malih proizvođača, uspešnih žena koje izrađuju proizvode svetskog kvaliteta, ali su prepuštene same sebi. Do sada sam i te kako imala uspeha u onome što radim, ali bih bila još uspešnija, kao i mnoge druge žene u biznisu, kada bi nam država pomogla. No, ne gubim nadu, ipak u meni teče krv vojvode i megdandžije Lazara Mutapa i moj životni moto je: "Nema neosvojivih tvrđava, postoje samo loši osvajači" - zaključuje sagovornica "Vesti".

Maruška Topalović, kako je ispričala našem reporteru, žarko je želela da i Novaku Đokoviću lično pokloni kravatu za venčanje. Ta joj se želja nije ispunila, ali je Đoković, ipak, dobio njenu kravatu preko Olimpijskog komiteta Srbije.

Nastavak na Vesti-online.com...