Izvor: Politika, 07.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naličja privatizacije
Na zamandaljenoj kapiji jedne od letos privatizovane fabrike u Beogradu štrajkač glađu, nezadovoljan odnosom novog vlasnika prema njemu i ostalim zatečenim radnicima, kaže televizijskoj ekipi da je na "posao" dolazio sve dok je u džepu imao para bar za kiflu. Sada ni za nju nema. Gladan je, ojađen i nemoćan.
Odlučio je, sa još nekoliko očajnika, da gladovanje upotrebi kao sredstvo za borbu protiv ekonomske i svake druge obespravljenosti i da uputi poslednji apel "nadležnima" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – da sa prodajom njegovog preduzeća, ipak, nešto nije u redu. I sledi već mnogo puta ispričana ista priča iz života naše mučne tranzicije.
Preduzeće je prodato tamo nekome, a taj "neko" se već mesecima ne pojavljuje u fabrici, niti, tvrde izgladneli, izmiruje preuzete obaveze iz kupoprodajnog ugovora. Ponajmanje se osvrće na socijalni program prema radnicima, koji su "kupljeni" u paketu sa firmom. Gazda čeka, dodaju ostali sa kapije, da oni sami odu iz preduzeća, bez ikakve nadoknade ili da ih izgladnjivanjem otera u bolest i – smrt. E pa, kažu, ako je do umiranja, neka to bude na kapiji njihove fabrike koju su sami godinama gradili odricanjem od većih plata, godišnjih odmora i toplih obroka...
Ova, ali i još mnoge samoupravljačke tužbalice, iz vremena kada smo kobajagi bili vlasnici svojih sredstava za rad, samo je još jedan primer naličja naše privatizacije društvene imovine, koja bi trebalo da se ove godine i – završi. Ali, bez obzira na tu neumitnost i prelazak iz neuspelog socijalističkog eksperimenta u realan i bolan kapitalizam, teško je bez izvesne doze mučnine ne upitati se – šta odista rade "nadležni" i zbog čega ne reaguju na ovakve i slične drastične slučajeve izigravanja privatizacije.
Zbog čega se, recimo, Agencija za privatizaciju, kao najpozvanija u ovom poslu, već sutradan nije oglasila informacijom šta se odista događa u toj fabrici. Da li treba neko od štrajkača da padne u kolaps i opasno naruši zdravlje da bi "država" na neki način reagovala? Ili će se, možda, a i takvih primera ima poprilično, sačekati, kao u slučaju zrenjaninske "Jugoremedije", da preduzeće finansijski nekažnjeno slomi dok sud ne kaže svoju. Sve pod izgovorom da smo mi, ipak, pravna država, ali u kojoj su, nažalost, privredni sudovi neoprostivo spori i neefikasni. O onoj drugoj, kriminalnoj strani te priče, ovog puta nije reč. A imalo bi se i o tome šta reći.
U Agenciji za privatizaciju kažu da je od početka privatizacije do kraja decembra 2006. pravosnažno raskinut 151 ugovor, što je oko deset odsto ukupno sklopljenih ugovora sa kupcima, dok je 37 raskida ugovora u toku. Malo ili mnogo?
Ako je suditi samo po pukom broju – nije mnogo. Ali suština stvari nije u tome, već u brzini reagovanja "nadležnih" u očevidnim slučajevima loše privatizacije. Da li toj istoj agenciji izgladneli radnici treba da budu jedini signal da novi gazda ne poštuje slovo ugovora ili njeni kontrolori za svoju platu moraju da preduprede svaki takav slučaj.
Nikome, pa ni tim izgladnelim i poniženim radnicima, nisu nepoznata pravila privatizacije i tranzicionih lomova u kojima su oni najčešće kolateralni gubitnici. Oni, konačno, i nemaju izbora. Tu su – gde su. Ali, i pored toga, kakva-takva pravila te tržišne igre, da bi privatizacija imala i moralni a ne samo ekonomski kvalitet, moraju se poštovati. Odmah i u svakom slučaju. Mnogo pre nego što neki prodati i obespravljen radnik umre od gladi na kapiji "rođene" fabrike.
[objavljeno: 07/02/2007]
.jpg)
