Izvor: Večernje novosti, 12.Feb.2017, 17:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na stazama izgubljenih gradova starih Inka

Naš reporter u Peruu, Čileu i Boliviji u potrazi za svim tajnamanekadašnjeg velikog carstva MAGLA. To je prvo što smo videli u sedam ujutru, dok se još razdanjivalo. Nakon 20 dana neprekidnog putovanja, kroz prašumu, džunglu, provalije, močvaru i pustinju, konačno smo se uspeli na Maču Pikču. Od guste tmine nismo videli ni dlanove pred sobom. Nakon tročasovnog uspona, u trenutku smo zaspali na poljani. Nepunih sat kasnije smo se probudili, a celokupna jedna civilizija >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << stajala je ispred nas. Skriveni hram Inka carstva, koji su visine od skoro 2.500 metara šest vekova odvojile od sveta. Oko nas su se ležerno šetale lame i alpake, a mi smo krenuli u istraživanje grada-hrama koji su Inke najviše volele, a jedini cilj bio im je da ga - sakriju od nas, uništivši sve puteve do njega. Tek tada sam shvatila da celokupni moj put zapravo jeste upoznavanje urođeničkog stanovništa Južne Amerike, koje je još u položaju kakvom su Inke bile po dolasku Kolumba. Rastrgnuto između tradicije i bezrezervnog čuvanja prirode. I presije modernog sveta. AMAZON - ROĐEN sam u džungli, a prvih deset godina mog života proveli smo u plemenu - priča mi Vili, naš vodič u amazonskoj džungi. - Onda se pleme raspalo, ljudi su otišli u prva sela i gradove, nisu više mogli da love. Sa porodicom sam ostao sam u kući od blata, a nekih godina nismo imali nijedan dan bez kiše. Padala bi po šest meseci neprestano. Ali tek kada sam otišao u grad, to je počelo da mi smeta. Pre toga sam uživao u kiši. Pa, rodio sam se u kišnoj šumi! Naši uslovi tokom šest dana tik uz najjaču reku na svetu nisu bili ni približno slični. Iako smo ušli u ono što lokalno stanovništvo zove "srednja šuma", kućica u džungli činila mi se simpatično i dobroćudno. Kao da smo na selu. A onda je džungla "prišla" da nas upozna. Prvo jutro pozdravila me je ljubičasta tarantula na lavabou, a gušteri i male zmije postali su nam stanari kolibe. Osećaj je sjajan, samo kada smo se prepustili i shvatili da delimo šumu s njima. Po podne smo upoznali okolne ribare, pa su nakon razmišljanja prihvatili da im se pridružimo. U Amazonu vam niko neće tražiti novac, ako vas ne žele u čamcu, odmahnuće glavom. Ako ste poželjni, samo i nekoliko sekundi izgovarati "hmmm", to je odobravanje. Upecali smo tri pirane, a jedna je bila posebno velika. Ja sam se oduševljeno nadala da ću ih probati kad se vratimo, a ribari su me gledali i smeškali se, niko nije hteo da ih nosi kući. Onda mi je Vili tiho ispričao da su pre mesec dana upecali ogromnu piranu na istom ovom mestu. Rasporili su je i iz utrobe nožem izbacili - tri ljudska prsta! A onda su se ribari ležerno skinuli da se kupaju, u istoj toj vodi. Posle su mi objasnili da grabljivice skoro nikada ne napadaju ljude koji se kreću u vodi, već najčešće nepokretna tela. Ipak, kod kuće sam piranu probala bez tih misli. I uopšte nije loša, kao lagana bela riba. Kako i u prirodi tražim ljude, radovala sam se poseti zabačenoj zajednici u Amazonu. Oko 30 ljudi živi usred džungle, a njihova rutina najbolji je pokazatelj mešanja prirodnog okruženja i naleta civilizacije. Nemaju pijaću vodu, kuvaju je ili piju kišnicu, a struju imaju dva sata nedeljno, najviše je koriste sa gledanje televizije. Imaju i šamana i katoličkog sveštenika. Po pomoć odlaze i kod jednog i kod drugog. Iako su pasionirano prihvatili katoličanstvo, vidim ih kako nose otrov iz kičme džinovske žabe i velikom iglom prave brazdu na ramenu. Objašnjavaju mi da im ovaj otrov omogućava da im nikada ne bude hladno. Nude mi ga, ali kažu, konstantno moram da držim otvorenu ranu, da bih otrov svaki dan nakapala. Iako je u tom trenutku u Srbiji minus 20, uz poštovanje odbijam. Noć je rezervisana za grabljivice. Nas troje s vodičem krstarimo na malom čamcu, bez nadstrešnice, duže od šest sati. Kiša je padala četiri, ali je konačno stala, pa se i reka smirila. Oko sebe samo vidimo po dva crvena oka u mraku. Aligatori. Ipak, većinom se radi o manjoj vrsti, kajmanima dugim najviše metar i po. Vodič nam rukom pokazuje da se utišamo, a sam leže na pramac čamca. Kajman izađe na nekoliko sekundi na površinu, a onda mu opet pobegne. Igra se s nama. I tako duže od sata. Vrtimo se ukrug na čamcu, jurimo ga kroz drveće u vodi i nabujalo rastinje dok nam insekti padaju u oči. Već sam u transu od iščekivanja i okretanja čamca, kada Vil hvata životinju golim rukama! Zaboravio je štap, ali ni ne haje za njega. Kajman se u mraku beskrajno trza celokupnih deset sekundi. Nama deluje kao čitava noć! Ipak, prelepa životinja uspela je da se otrgne i otvori usta, što već predstavlja opasnost za našeg prijatelja - i utekne. Pomalo nam je i drago što je nije uhvatio samo zarad našeg turističkog hira, iako bi je odmah pustio. ANDI IMAM veliki strah od visine. Ipak, Inka staza od 40 kilometara privlačila me je ceo život, pogotovo kao način da se sa strahom borim. Sa po deset kilograma na leđima, krenuli smo stazom. Negde ćemo stazu zaobići i otići zaobilaznim putem dugim 60 kilometara, spuštajući se biciklom ispod malih vodopada, a negde je predeo potpuno ravan ili pak samo traži fizičku formu jer je uspon na prvi pogled nemoguć. Najveće iskušenje za mene su bili kameni puteljci i ono što mi zovemo kozje staze. Put kojim su Inke išle do svog hrama Maču Pikčua na nekim mestima je širine - ljudskog stopala. Samo taj razmak deli šetača od provalije duboke 2.000 metara. - Inke su namerno išle nepristupačnim stazama - kaže mi Ernesto (60), kod koga smo prespavali na putu od Kuska do Santa Tereze, koja je smeštena na 20 kilometara od hrama. - Maču Pikču nije bio grad, to je bio hram za odabrane, a samo su najbolje Inke mogle da ostanu duže. Kada su shvatili da su im Španci neprijatelji, uništili su svih sedam puteva do hrama. Lokalci su znali da grad postoji i pre nego što je zvanično otkriven početkom 20. veka. Ali niko nije hteo da oda tajnu naših predaka. Samo jedan put smo pronašli, ostale smo morali nanovo da pravimo. PUSTINjA BESKRAJNI predeli beline - tako se u jednoj rečenici može opisati najveća slana pustinja na svetu, Ujuni u Boliviji. Ova, skoro ravna pustinja reflektuje sunce tako da stvara efekat ogledala. Džipom smo se vozili pet sati i prešli površinu od 10.500 kvadratnih metara. Bez brojki i rekorda, to na terenu znači - gde god nam je dopirao pogled, videla se bela svetlost. Kako su neki delovi više prekriveni litijumom i zato što smo mi došli u kišnoj sezoni, od čvrstog tla gde so može da se zagrebe i odnese kao cigla dospeli smo - do vode koja nam je dostizala do butina. Imali smo osećaj da milimo po beloj reci. Skoro dva sata u kontinuitetu, niko se nije oglasio u džipu. Za tri dana prešli smo 1.500 kilometara i obišli najlepšu prirodu koja može da se pojmi. Zagazili smo u planinske lagune crvene, bele, zelene, plave, ljubičaste boje, jer ogromna količina minerala menja boju vode. Stajali smo nad usijanim gejzirima okolna četiri vulkana i pratili jata flamingosa koja okolo bezbrižno šetaju, potpuno svesna lepote koju su izabrali sa svoje stanište. Kupali smo se u vodama na 5.000 metara i peli po stenama koje deluju kao da ih je neko razbacao u neverovatnim oblicima po ogromnoj "đavoljoj" pustinji. Temperatura se noću spuštala do nule, iako je zimi tamo i minus 20, a danju išla do 30 stepeni. Spavali smo u kući potpuno napravljenoj od soli. Na granici sa Čileom, dočekao nas je sneg. Boliviju ću pamtiti kao ogoljenu zemlju sa najlepšom prirodom na svetu i plemenima koja ne govore ni španski, već kečua, ajmara i gvarani. KONDOROV LET METAR IZNAD GLAVE AREKIPA, miran gradić na čak 3.600 metara nadmorske visine, rodno mesto nobelovca Marija Vargasa Ljose. U njemu se jede gurmanski za dva dolara. Posetili smo ga jer smo želeli da vidimo kanjon Kolka, drugi najdublji na svetu, inače mesto gde izvire Amazona. Inke su ga naselile i celom dužinom razvile svoje bazene sa agrikulturom. Ovo ratničko pleme je čitav vek vladalo teritorijom od Ekvadora na severu do Čilea i Argentine na jugu, uključujući i čitav Peru i Boliviju, zapravo zbog sistema navodnjavanja i poljoprivrede koja se može porediti s najmodernijim sistemima danas. Popeli smo se autobusom na 5.000 metara, a kao da su nam misli i dalje ostale u petama. Neviđen osećaj, visinska bolest nas je pogodila u sekundi, ceo dan smo imali osećaj da ne stojimo čvrsto na nogama. Oblaci su bili ispod nas, kao da smo mogli da ih gazimo. A u sledećem trenutku samo metar iznad izleteo je - andski kondor, ptica sa najvećim rasponom krila na svetu od čak tri metra! PRAŠAK ZA UDAJU PREPARIRANI fetusi lama, nasilno izvađeni iz životinja, drveni i kameni totemi, na hiljade pera, bilja i praškova zatekli smo na - veštičjoj pijaci u La Pazu, glavnom gradu Bolivije. Ovo je najviša prestonica na svetu, na 4.200 metara, ali moderne veštice dišu normalno, dok se mi borimo za svaki dah. Gavranovo pero, koje mi je traženo iz Beograda, nisam pronašla, ali su se gospođe svojski potrudile da nađu zamenu za spisak "namirnica" koji sam imala. Iako ništa nisu pomenule o odavanju vradžbina za novine, nadam se da sam na ovoj pijaci "pazarila" - barem jedan kvalitetan brak za prijatelja.

Nastavak na Večernje novosti...