Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na putu ulevo
U svoj zagrljaj DS je primila stranke tako širokog programsko-ideološkog spektra kakav je poslednji put viđen pri formiranju DOS-a 2000. godine
Okupivši stranke u koaliciji koja će na izbore izaći sa listom „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić", Demokratska stranka preuzela je, bar nominalno, od Demokratske stranke Srbije epitet partije sa najvećim koalicionim potencijalom. To „priznanje", naravno, može da izgubi već po objavljivanju prvih rezultata parlamentarnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbora zakazanih za 11. maj. Može se, naime, ispostaviti da tolika otvorenost demokrata zasmeta partijama sa kojima bi DS prirodno mogla da uđe u vladu, zbog čega bi se one mogle upustiti u stvaranje nekih drugih saveza.
U svoj zagrljaj DS je primila stranke tako širokog programsko-ideološkog spektra kakav je poslednji put viđen pri formiranju DOS-a 2000. godine. Na zajedničkoj listi se, tako, nalaze zagovornici liberalnog društveno-ekonomskog programa reformi iz G17 plus (koja je i pridruženi član Evropske narodne partije), „autonomaši" iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, monarhisti iz Srpskog pokreta obnove, a manjinske zajednice predstavlja Sandžačka demokratska partija.
Ima, doduše, i drugih lista koje okupljaju sličan „šareniš", poput liste Liberalno demokratske partije (na kojoj su i monarhista i demohrišćanin Vladan Batić i levičar Žarko Korać), ali, prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, ove dve liste ipak ne mogu da se porede.
Pitanje koje se može postaviti, posle svega, jeste gde se u tom spektru ideologija nalazi sama Demokratska stranka, čija je programska putanja od trenutka obnavljanja njenog rada krajem 1989. godine i Osnivačke skupštine, održane 3. februara 1990. u beogradskom Domu omladine, bila sve samo ne prava linija.
– O ideologiji Demokratske stranke može da se govori onoliko koliko može da se govori i o ideologijama drugih stranaka na ovom prostoru, naravno, sa svim osobenostima koje ima DS – kaže Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, i dodaje da je, kao i sve druge stranke, DS „često lavirala između demokratskog, kao jedinog principa, i nacionalnog".
Taj problem bio je izražen još na samom početku i delom je i doveo do prvog cepanja unutar DS krajem 1990. godine. Mada je povod Nikoli Miloševiću i Kosti Čavoškom da samo desetak dana pred izbore istupe iz DS (kasnije su formirali Srpsku liberalnu stranku) bilo njihovo protivljenje učešću na izborima pod neregularnim uslovima, oni su od početka imali tvrđe nacionalne stavove od većine drugih osnivača DS.
Sredinom devedesetih, u jeku ratova u bivšoj Jugoslaviji, DS ponovo nije ostala potpuno imuna na populističke zahteve dana kada je trebalo podržati jednu ili više ekstremnih nacionalnih ideja, ali se brzo izvukla iz toga.
Uprkos tome, prema Goatijevom mišljenju, DS spada u one stranke koje su relativno malo dolazile u sukob sa inicijalnim programskim opredeljenjima.
– Osnovne ideje, naravno, nisu uvek potpuno primenjivane. Politika neke programske ideje ponekad se kreativno interpretira. Nekad ih mimoilazi i od toga nije bila imuna ni DS – dodaje on.
Ono što je za Goatija kreativna interpretacija programskih ideja, za Zorana Stojiljkovića, sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, jeste pokazatelj da je DS „primer stranke centra naglašeno pragmatske – problemske orijentacije koja napušta princip eksplicitnog i preciznog pozicioniranja na osi levica–desnica".
– Programom iz 1992. godine, ona se određuje kao „moderna partija građanskog centra", zatim kao „moderna građanska narodna partija liberalne orijentacije" (1996), da bi se Programom iz 2001. godine i približavanjem Socijalističkoj internacionali njena pozicija socijaldemokratizovala, odnosno, bolje reći, socijalliberalizovala – kaže Stojiljković i dodaje da je „DS, kao ključna stranka političkog centra, ušla u, za sada neizvestan i nedovoljno utemeljen, proces socijaldemokratizovanja".
Na „realpolitičku" pragmatičnost u evoluciji ideologije Demokratske stranke ukazuje i Dijana Vukomanović sa Instituta za političke studije u Beogradu. U tekstu pod nazivom „Ideološke matrice političkih partija u Srbiji 1990–2007", objavljenom u publikaciji fondacije „Fridrih Ebert" „Ideologija i političke stranke u Srbiji", ona naglašava da je DS potekla iz, uslovno rečeno, „desnog" – liberalno-demokratskog polja i, kao „stranka intelektualaca, bila je u mogućnosti da u svom prvom programu iz 1990. izloži ubedljivu normativnu matricu liberalizma u ekonomiji i demokratije u politici".
– Posmatrano s istorijske distance, može se opravdano pretpostaviti da u trenutku osnivanja Demokratske stranke, 1990. godine, većina članova osnivačkog odbora nije mogla ni u najsmelijim političkim vizijama naslutiti da će ova stranka naposletku ući u članstvo Socijalističke internacionale – primećuje Dijana Vukomanović.
Za Vladimira Goatija, zaokret Demokratske stranke ulevo ne predstavlja nikakvo iznenađenje, jer je, prema njegovim rečima, DS „po definiciji nešto ’levlje’”. On, međutim, primećuje da je veoma teško založiti se za formulisane programske i ideološke principe „u vrlo komplikovanoj socio-ekonomskoj situaciji sa dosta nametnutih pravila spolja".
Na isti problem pažnju skreće i Zoran Stojiljković, navodeći da su se i u Srbiji posle 2000. godine, kao što je bio slučaj i sa drugim zemljama u tranziciji, sve reformske i demokratske snage suočile sa pitanjem nalaženja izbora i izlaza unutar nužnih ali sporih i bolnih početnih koraka tranzicije i elementarne mogućnosti i sposobnosti velikog dela stanovništva da ih bukvalno preživi.
– Sprovođenje diktiranih reformi – „šok terapije" bez dovoljno socijalnog takta i osećaja za sopstveni razvojni ritam i prioritete vodilo je gotovo zakonomerno do pada reformskih vlada. Na drugoj strani opet, neka vrsta nepisanog pravila je da i naredne vlade, po pravilu reformisanih komunista, posle dužeg ili kraćeg odbijanja, moraju početi sprovoditi reforme ako ne žele da njihovim odbijanjem samo pogoršaju stanje. Preuzak manevarski politički prostor naveo je bugarskog sociologa Ivana Krasneva da konstatuje da vlade na čitavom Balkanu „bivaju izabrane nakon ljubavne veze sa biračkim telom, ali su venčane s međunarodnim donatorima”, odnosno da živimo u političkom režimu u kome su „glasači slobodni da menjaju vlade, ali su vrlo ograničeni u menjanju politike” – kaže Stojiljković.
Sve srpske postpetooktobarske vlade, doduše, nisu padale zbog socijalnog nezadovoljstva stanovništva, ali je na njihov vek trajanja i te kako uticao spoljašnji faktor (saradnja sa Hagom, nastavak evrointegracija...).
Potvrdu i priznanje za vođenu evropsku i demokratsku politiku, ali i okretanje levici, demokrate stiču prijemom u Socijalističku internacionalu na 26. kongresu u Sao Paulu 2003. godine, kao i dobijanjem statusa posmatrača u Partiji evropskih socijalista u Portu 2006. godine.
To pomeranje ulevo, koje je počelo posle 2001. godine, ipak se, kako primećuje Goati, više može videti u programskim opredeljenjima nego u praksi stranke.
Sa time se slaže i Stojiljković, ocenjujući da delimično programsko prekomponovanje ulevo nije, međutim, u odgovarajućoj meri praćeno adekvatnim i prepoznatljivim praktično-političkim koracima.
– Istini za volju, proklamovana socijaldemokratska pozicija, međunarodne veze i status u SI i PES, odnosno u njihovim regionalnim forumima, rezultirajuće „socijaldemokratizovanje” političke retorike i, posebno, otrežnjujući i „posni” opozicioni status u periodu 2004–2007. godine, učinili su da u međuvremenu nešto naraste uverenje da je DS, bar na srednji i duži rok, zaista stranka levog centra – ocenjuje Stojiljković, ali i dodaje da za nastojanja da zauzme socijaldemokratsku poziciju, bar do parlamentarnih izbora u januaru 2007. godine, Demokratska stranka nije imala dovoljno utemeljenje i podršku ni u delu svog aktivističkog jezgra i biračkog tela, jer je, jednostavno, ne povezuju sa tom opcijom.
Tako, na primer, istraživanje Srećka Mihailovića i Bore Kuzmanovića iz 2004. godine, koje je objavljeno u publikaciji „Mesto stranačkih programa u identifikaciji građana sa političkim strankama”, pokazuje da od približne polovine građana koji znaju da pozicioniraju DS, njih polovina je smešta na politički centar, manje od petine (18 odsto) na levicu, a čak trećina (32 odsto) na desnicu.
I, mada se, prema ocenama Dijane Vukomanović, i u Programu DS iz 1995. pa i u Programu iz 2001. nalazi dovoljan broj elemenata na osnovu kojih je moguće (re)konstruisati jasnije „levo” opredeljenje Demokratske stranke, njen „jak socijaldemokratski potencijal nije pretočen u programski koherentnu matricu”.
– Aktuelno rukovodstvo stranke se nije, posle ubistva Zorana Đinđića, odvažilo da načini odlučujući korak ulevo. Prijem u Socijalističku internacionalu nije dovoljan znak da ova stranka zaista namerava da potisne Socijalističku partiju Srbije i da se postavi kao „nova levica” u političkom polju Srbije – zaključuje Dijana Vukomanović.
Marko R. Petrović
[objavljeno: 23/03/2008.]
