Izvor: Politika, 24.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na istini stvarati mentalitet svoga naroda
Danas ćemo se setiti još trojice naših članova, ali ne zbog okruglih godišnjica njihovog rođenja ili smrti, nego zbog tema o kojima su govorili, i zbog istina na koje su nam ukazivali. Iako su živeli u različitim vremenima, i delovali u različitim oblastima – jedan je bio komediograf i pesnik, drugi geograf, a treći istoričar umetnosti – oni su, svako u svom dobu, razmišljali i pisali o istoj temi: o sudbini svog naroda, o njegovim zabludama, i o odgovornosti intelektualaca za njegove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zablude i njegovu sudbinu.
Najstariji od njih trojice, Jovan Sterija Popović, napisao je neveselu komediju Rodoljupci, koju je nazvao "Veselo pozorije u pet dejstvija". Napisana verovatno 1854, s namerom da nas upozna sa burnim događajima 1848, ta komedija nije prestala da bude aktuelna ni u našem vremenu. U tom ogledalu, koje je pred nas Sterija izneo u devetnaestom, možemo da se ogledamo i u dvadeset prvom veku. A s kakvom namerom je Sterija to ogledalo pred nas postavio vidi se iz njegovog kratkog "Predgovora Rodoljubcima", koji danas, kada ga čitamo, nije manje aktuelan nego onda kada je napisan.
Bezumnici rodoljubija
"Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se gdekojih opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi dakle ne ostaje, nego progovoriti koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želeli da se za njima dobro govori.
Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učiti, koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju; Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći, hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.
Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti, kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazumni rodoljubac sa mnom biti saglasan".
Šest ili sedam decenija kasnije, geograf Jovan Cvijić, koji je u svoje vreme bio i predsednik Srpske kraljevske akademije, uočava isti problem koji je u svoje vreme uočio Sterija i, kao da sledi i dalje razvija Sterijinu misao, piše "Beleške o odgovornosti javnog radnika i intelektualca pred sopstvenim narodom", u kojima, između ostalog, kaže i ovo:
Liga naroda kao EU
"Istinu tražiti i prema njoj se upravljati, ako se ona i ne može uvek izreći.
Na istini stvarati mentalitet svoga naroda.
Da ne bude ohol i uobražen, a to najviše od toga dolazi što ne zna istinito stanje stvari, a zavedu ga uobraženi i oholi.
Sprečavati da ga demagoška inteligencija ili političari ne navedu da preterano mnogo traži i da traži tuđe oblasti.
Time se budućnost naroda izlaže velikim nezgodama i ako suviše neprijateljstva izazovu može biti uzrok i sloma narodnog. Niko nije na nedogledno, čak ni na duže vreme siguran pa ni naša nova država, ako u njoj ne bude čestitosti, morala, pregnuća, velikih volja.
Nigde savest jednog javnog radnika nije izložena ispitivanju i mukama nego baš u teritorijalnim pitanjima.
Treba biti pravičan i zbog toga jer se mora sa drugim narodima živeti u raznovrsnim vezama.
Za mene nije šimera jedan savez evropskih naroda posle svetskog rata koji će se izvršiti pomoću Lige naroda.
Odmah posle prvih prostranih iskustava osetio sam da nije tačan ni koristan ni patriotsko-šovinistički pravac, koji je preovlađivao u domaćoj književnosti, ni psevdo-naučni pravac koji nam je suviše odricao i koji je suvereno vladao u stranim književnostima, pa i kod nas u 'kritičkoj' istoriskoj i etnografskoj školi.
Ne mogu se principi izrađeni u Rusiji ili na Zapadu primiti u našoj zemlji u celini. Moraju se prilagoditi drukčije i ekonomskoj
strukturi i drukčijim društvenim prilikama. To treba iznaći i onda ići napred uveren i oslobođen od svih obzira.
Svaki će potčiniti svoju savest ispitivanju i videti da treba se kajati za mnogo predhodno počinjenoga, treba sebe preporoditi.
Princip rada istaći iznad svega. Uklanjati smetnje stvaralačkim ljudima i udruženjima. Težiti da rad i stvaranje budu jedino merilo".
Da bi nam pokazao šta nam valja činiti da bismo sebi obezbedili budućnost, istoričar umetnosti Svetozar Radojčić, pišući 1978. godine predgovor monografiji o Hilandaru, ide daleko u prošlost: u srpski srednji vek, da bi nas podsetio na neke principe i vrednosti kojima se narodu obezbeđuju napredak i ravnopravno mesto u evropskoj porodici naroda. Čitajući ovaj predgovor imamo utisak da je Svetozar Radojčić preuzeo pero koje je, napisavši svoje beleške, odložio Jovan Cvijić. A, ako bismo se zagledali pažljivije, mogli bismo na tom peru otkriti otiske Sterijinog palca i kažiprsta.
Dopisujući i završavajući tekst koji su pre njega pisali Sterija i Cvijić, Svetozar Radojčić tom tekstu dodaje novu argumentaciju, otkrivenu u starim vremenima. A mi sve to što su oni – ali i mnogi pre i posle njih – napisali, danas čitamo kao zaveštanje i putokaz.
Unutrašnji život srednjovekovnih Srba
Ako prevaziđemo sudbinu i istoriju naroda-ratnika – piše Radojčić – izmeniće se i naša uloga u svetu i naša istoriografija. Prateći do sada pretežno hroniku vladara osvajača, njihovih pobeda, širenja granica, poraza i povlačenja, sami smo sebi stvorili jednu sliku o našem srednjem veku kao vremenima u kojima se smenjuju trijumfi i katastrofe i u kojima često vlada tama. U tom sumraku svetlele su kao usamljena svetila zadužbine, njihova svečana arhitektura, freske i ikone. Veza između čoveka i umetnosti tog sveta uvek je ostajala zagonetna, nejasna, skoro neshvatljiva. Uobličeni čovek našeg srednjeg veka uvek se priviđao kao stranac, kao obrazovan prolaznik u zemlji gorštaka u kojoj su kao glavni predstavnici nacije bili ratnici i trgovci, onaj svet koji je prošao kroz ulice, arhive i trezore Dubrovnika.
Blaga prirode, naročito srebro – to su bile glavne "unutrašnje" teme naše istoriografije o srednjovekovnoj Srbiji. Hilandarski rukopisi otvaraju nova vrata u pravi unutrašnji život našeg čoveka iz vremena od XII do kraja XVII veka. Dve predrasude smetale su nam da shvatimo naš srednji vek. Pre svega, tražili smo originalnost i nacionalnost, dva ideala romantike, u ranim vremenima kada ih nije bilo. Kasnije polupismena duhovitost o "resavskoj prepisivačkoj školi" još se ponavlja u udžbenicima kao promašena ironija, nastala iz neobaveštenosti o bitnim osobinama evropskog srednjeg veka. Naš odvojeni svet u srednjem veku isto je toliko odvojen, otprilike, kao i današnji. Ako se ratna istorija odeli od istorije misli i duha, moramo se sroditi s novim merilima i vrednostima.
Veliki hilandarski književnici Domentijan, Teodosije i Danilo suviše su usko, skoro do naših dana, cenjeni kao istoričari; njihovi tekstovi čitani su kao istorijski izvori i spomenici našeg starog jezika. Verujem u sposobnost našeg naroda da bude, uvek kad je na visini, internacionalan, da od tuđeg naroda primi i stranim narodima daje. Naša je sreća što su nam pisci – u srednjem i novom veku – uvek srodni, što su nam slikari uvek slični, što su nam mislioci uvek na isti način zavisni i slobodni od evropske misli. Oni u svim stolećima – kad u sunčanim trenucima postižu visinu –stoje uz vodeće i lako se od učenika preobražavaju u tvorce. Nekada se pitalo: kada smo srećno ratovali i širili granice. Danas se pitamo: koliko smo puta u našoj istoriji bili srećni da se podignemo do lika usavršenog čoveka; i da se, isto tako, suočimo sa sobom u vremenima kad smo osuđeni da trajemo životom primitivnog čoveka.
Reč na obeležavanju Dana Srpske akademije nauka i umetnosti
[objavljeno: ]
.jpg)
