Izvor: Večernje novosti, 23.Avg.2015, 23:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na Atosu Srbi najbrojniji

VRH Svete gore Atonske, Atos, koji kao očnjak para oblake na 2.033 metra iznad mora na dan uoči Preobraženja postaje stecište pravoslavnih hodočasnika. Tad reke ljudi poteku uz obronke planine, istim strmim vododerinama kojima se u proleće valjaju planinske bujice. Te stazice vijugaju delom poluostrva zvanim Svetogorska pustinja zbog natprirodno surovog pejzaža iskrzanih strmih litica na kojima vise ostaci kelija upokojenih isposnika. Putići vode uz ponore i kroz useke isušenih potoka pokrivenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << oštrim kamenjem veličine pesnice, koje se opasno kotrlja i seče debele cipele. Neverovatno je kako monasi u ispranim rasama i gumenim kroks papučama prestižu hodočasnike u planinarskim gojzericama. Iskusni planinarski vodiči, poznavaoci Svete Gore, objašnjavaju da ta neobična fizička izdržljivost potiče od stanja duha. Za razliku od svih ostalih dana u godini, vrh Atosa na Preobraženje najbrže dostižu oni koji čvsto veruju da se na njega spušta Duh Sveti. Naime, za pravoslavce vrh gore Atos “gradine Majke Božje” je jednako svet kao i gora Tavor gde se Hrist preobrazio u čistu svetlost pred apostolima, potvrdivši se kao sin Božji. U potragu za tom svetlošću svakog 18. avgusta kreću, kao mravi, hodočasnici svih uzrasta, od dečaka do staraca. Svi oni pre ili kasnije stižu do vrha, s koga se po vedrom vremenu vidi prostor od Konstantinopolja preko Halkidikija do Olimpa. Poklonici tu često ostaju satima čitajući molitve ili zamišljeno posmatraju svet i oblake pod nogama. - Uspon na Atos nije sportsko planinarenje već hodočašće koje pokazuje moć duha - rekao je planinarski vodič Dragan Pavlović, pripremajući oko četiri ujutro svoju grupu za uspon od 2.033 metra u jednom dahu, od morske obale do vrha planinine. - Na Preobraženje do vrha Atosa stižu svi koji to zaista žele, bez obzira na godine i fizičke predispozicije. Ograničenja ljudi postavljaju sami, u umu. Vera u ono što radite odvešće vas na vrh, svi ste sposobni za to. Videćete, sutra niko od vas neće biti isti. Iskusnog planinara nije brinulo to što u njegovoj grupi nisu mladi sportisti, već ekonomisti, inženjeri, bogoslov, prosvetni radnici, penzioneri... Njihova želja i postojanost već testirao na najvećoj vrućini, prelaženjem kozje staze između manastira Grigorijata i Dionisijata, tvrđava zalepljenih na visoke litice kao lastina gnezda. Ta staza puna strmoglavih padova i skoro vertikalnih uspona, koja čas ide ivicom ponora, čas uskim usecima nastavlja se do Skita Svete Ane, oko čijeg drevnog hrama u grozdovima vise s planine kelije najčuvenijih svetogorskih monaha umetnika. Tu se na hodočasničku stazu ulivaju i poklonici koji se uz 1.700 stepenika uspinju iz Luke Svete Ane. Treći pravac dolaska je iz Karulje, naseobine pustinjaka iz pećina u liticama nad morem. Sve ove putne pritoke sjedinjuju se u jedinstvenu strmu stazu na šumskom proplanku Kod malog krsta na 800 metara nadmorske visine, gde je poslednji izvor dobre hladne vode. Tu deo hodočasnika prebacuje teške rančeve na samare mazgi i brdskih konjića, najstarije i donedavno jedine prevozničke službe na Svetoj Gori. Njihovi goniči su tradicionalno ovdašnji Albanci koji ceo dan uz i niz planinu sa svojim životinjama povezanim ularima. Kada se sretnu kolone ljudi i životinja, hodočasnici moraju da se uguraju u živicu iznad putića da ih mazge ne bi gurnule u ambis ako se uplaše. Na stazi se čuje grčki, srpski, ruski, ukrajinski, rumunski jezik, ali čini se da je među hodočasnicima ipak najviše Srba. Iako “sveti vrh Atonski” pripada najstarijem manastiru Velikoj lavri, najviše je predanja o ljubavi Svetog Save prema ovom mestu. On je kao mladi monah voleo da nosi hleb otšelnicima u Svetogorskoj pustinji, diveći se onima koji “stanujući na visokim gorama imađahu nebo za crkvu gledajući Hrista u duši naslikana. Siti čistoga i mirisnoga vazduha bezbrižnošću uvek veseli i takoreći željom i Bogu vrlo uzvišeni nad zemljom”. Savin biograf Teodosije zabeležio je sreću mladog monaha kad je od igumana dobio dozvolu da se popne “na davno željeni Aton”. Na svetom vrhu proveo je celu noć u molitvi pod blistavim zvezdama zahvaljujući Bogu “što ga je udostojio uzlaska”. Druga legenda kaže da je car Dušan Silni jedini čovek koji se sam na konju ispeo na vrh Atos gde je donedavno stajala crkvica u kojoj se jednom godišnje, na Preobraženje, služila celonoćna liturgija. Vernici više nisu bili bezbedni zbog ogromne gužve koja se stvarala na vrhu, pa se trenutno gradi novi veliki hram okružen zidovima. Zato je ove godine liturgija održana u crkvi Panagija na 1.500 metara nad morem, čije dvorište služi tradicionalno kao bazni kamp, trpezarija i spavaonica hodočasnika. Ipak, pre celonoćnog bogosluženja svi hodočasnici su prvo otišli na vrh Atosa, hram čiji je svod nebo, a živopis, oblaci, more i zeleni bregovi poluostrva Atos. Deo je zatim ostao na Panagiji, a deo se spustio u Svetu Anu, gde su ležeći u vrećama za spavanje oko starog hrama, zagledani u zvezde slušali prelepo pojanje najboljih pojaca Danileja, lebdeći između jave i sna. PAPRENI MORSKI TAKSI Preobražensko hodočašće na vrh Atosa ove godine je preselo poklonicima koji su u glavnoj svetogorskoj luci Dafne pokušavali da dođu do karte. Na jednom jedinom šalteru počeli su da izvikuju imena ljudi koji su navodno rezervisali karte za trajekt i stvorila se gužva kao u imigrantskom vozu. Većina hodočasnika nije ušla na linijski brod i bila je primorana da plati višestruko skuplji čamac. Pedesetak hodočasnika na hilandarskom pristaništu Jovanica u četvrtak bez objašnjenja nije primljeno na trajekt. Sledeći brod je došao posle nekoliko sati, a karta je bila više nego dvostruko skuplja.

Nastavak na Večernje novosti...