Izvor: Kurir, 04.Dec.2011, 08:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

NIKOME NI „DOBAR DAN“ DA KAŽEM

K. MITROVICA - Izrazgovaram se s kerušom, pa ćutim. Ivanka Belović (67) više i ne pamti kad je poslednji put izašla na ulicu, kad je prekoračila prag dvorišta oronule kućice u južnoj Mitrovici, u ulici koja je nekada nosila ime Hajduk Veljka, a sad nekog Albanca. Ona je, i bukvalno, poslednja Srpkinja koja živi u južnom delu Mitrovice, među pedeset i više hiljada Albanaca.

K. MITROVICA - Izrazgovaram se s kerušom, pa ćutim.

Ivanka Belović (67) više >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i ne pamti kad je poslednji put izašla na ulicu, kad je prekoračila prag dvorišta oronule kućice u južnoj Mitrovici, u ulici koja je nekada nosila ime Hajduk Veljka, a sad nekog Albanca. Ona je, i bukvalno, poslednja Srpkinja koja živi u južnom delu Mitrovice, među pedeset i više hiljada Albanaca.

- U ovoj ulici nekada su živeli sve sami Srbi. Prvo je došao jedan Albanac, kupio srpsku kuću, posle njega došli su drugi. Sad u ovoj ulici, sem mene, žive samo Albanci, a ja zatvorena u ovom dvorištu - prepričava Ivanka svoju zlu sudbinu.

Bojažljivo je prekjuče po podne odškrinula prozor kuće pravljene od blata, pitala ko je, a onda, uz mnogo muke, skinula reze, otključala kapiju, obradovala nam se.

- U maju sam bila na operaciji. Od tad sam ovde. Nisam izašla iz dvorišta, prekoračila prag kapije. Trebalo je posle da idem na kontrolu, ali nije imao ko da me odveze. Posle 1999. dolazili su da me ćeraju odavde, lupali na kapiju. Rekla sam im samo: „Marš odavde, ovo je moje, ja vama ništa nisam učinjela“. Posle me je čuvala vojska. Sad više nema ni njih - kaže starica.

Iz njenog dvorišta, preko kapije, vide se kupola i krst crkve u južnoj Mitrovici, i samo komadić neba.

- Komšija Albanac donese mi penziju koju je moj pokojni muž zaradio, taj Albanac kupi mi i namirnice. Ne dolazi mi niko. Komšije me ponekad zovnu, ali ja ne idem nikud. Izađem iz kuće u dvorište, iz dvorišta u kuću, ćutim, nemam kome ni dobar dan da kažem, i to je moj život već deset godina - priča Ivanka.

Prekjuče po podne, u toploj sobici, Ivanka je čamila uz lampu gasnjaču. Njen deo Mitrovice bio je pod restrikcijom struje.

- Desi se, ponekad, kad komšija Albanac nije tu, kad nekud ode, da sam i gladna, ali trpim. Muž mi je sahranjen na groblju ovde u južnoj Mitrovici. Jednom, ranije, kad sam išla, nisam uspela ni grob da nađem. Sve je to porušeno, oskrnavljeno, uništeno, zaraslo u korov...

Odneli su sve, i tepih...

Pre sedam godina, za vreme velikog pogroma Srba, kad je oskrnavljena, opljačkana i zapaljena crkva u njenom komšiluku, Ivanka je na šest meseci napustila kuću, koju Albanci, tada, čudom nisu zapalili.

- Kad sam se vratila, videla sam da su iz kuće odneli sve, od zavesa, tepiha, kreveta... Nedeljama po povratku spavala sam na podu, posle sam dobila neki krevet - priča starica.

Nema mojih Srba

Najviše bi, kaže, kad bi neko nju pitao, volela da se vrate stara vremena, da se Srbi vrate u njenu ulicu.

- Nema od toga ništa. Znam. Kad mene nestane, i to znam, ovde više neće biti Srba - zaplakala je gorko dok nas je prekjuče, u kasno popodne, pratila iz kuće, darivala crvenom jabukom, a onda zaključala kapiju kuće u ulici koja sad nosi ime nekog Albanca.

Nastavak na Kurir...