Izvor: Kurir, 23.Mar.2011, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEMA NAROD PARA
Nema narod para. Ove tri reči, kao refren, sve češće se mogu čuti kad se prošetate među pijačnim tezgama. I to je pravi opis današnjeg stanja u Srbiji. Rečju, prohtevi ogromnog dela naroda svedeni su na minimum, a iz dana u dan i to se krajcuje. Kupuje se samo najnužnije. Na komad. I sve se teže sastavlja kraj s krajem.
Ne znam da li naši političari zalaze među pijačne tezge, ali bilo bi im krajnje vreme. Da čuju i vide taj zarozani svet, praznih pogleda, da se suoče >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << s bedom koja se ocrtava u izgledu i držanju ljudi koji pamte bolje dane. A bilo bi dobro da spreme i neke odgovore. Pitaće ih sigurno, kao što mene pitaju često: Hoće li biti bolje? Ima li nade da se ovde konačno desi nešto pozitivno?
Ne znam šta bi im rekli političari. Znam samo da je sve manje onih spremnih da progutaju obmane i laži, pusta i prazna obećanja. I znam da je sve više onih koji bi stvari rešavali na prek način. Govnjivom motkom. Onaj političar koji danas ne prepoznaje taj potuljeni gnev, koji svakog trena može da eksplodira, verovatno je odavno izgubio svaki dodir s realnošću.
A ono što je, opet, nekako najgrđe jeste to što je ovde svet potpuno izgubio veru da se u Srbiji išta može promeniti na izborima. Vanrednim ili redovnim, svejedno. Zapatila se nekako ta svest da će biti ono - Sjaši Kurta da uzjaši Murta. I kao onaj „refren“ s početka teksta, čuje se sve češće i ovo: „Nema za koga da se glasa.“
Kaže mi pre neki dan jedan prijatelj da će svakako izaći na izbore, ali da neće zaokružiti nijednu partiju, već da će negde, sa strane, nacrtati onu stvar! I ubaciti takav listić u kutiju. Da vide lepo, kad budu prebrojavali, šta glasač misli o ponuđenom izbornom meniju.
Da, mala smo mi zemlja i ovde je odavno svako pokazao svoje pravo lice. Bio pozicija ili opozicija. I smučilo se narodu da od dva loša bira manje loše rešenje. Zato, ako uopšte imaju svest o tome koliko je sati i ako se stvarno konačno zapute da kroz pijačne tezge oslušnu malo šta narod govori, onda bi ovdašnji političari trebalo da povuku ozbiljne rezove u sopstvenim redovima i ponude, za promenu, nešto drugačije. Nešto bolje.
Da ostave onda po strani sve one štiklolomne, mucave klinke što nisu u stanju da upamte ni jednu jedinu rečenicu, da sklone taj zelembaćki svet i među članstvom proberu ostvarene i zrele ljude. I isture takve u prvi plan. Ponude ih narodu u izbornoj trci. Tada će, verujem, oni koji im konkurišu shvatiti da nemaju čemu da se nadaju na izborima ako zaigraju sa svojim bivšim ministrima lakomim na džipove, luksuzne stanove i tajkunske pare.
Naravno, verovatnoća da će ovo stvarno da se desi više je nego minimalna. Iskreno, ne verujem u tako nešto. Samo mi je, eto, potreba da s vremena na vreme, s ovog mesta ili u razgovoru s istim tim političarima, kažem šta mislim da bi bilo dobro. I za njih i za nas.
Ponekad pomislim da je to uzaludno. I da je bolje da se okanem ćorava posla. Opet, nešto mi ne da mira.
Prosto, teško mi je da se pomirim s tim da jedan ovako žilav narod, kojem je dato prelepo i blagorodno parčence zemlje, mora da živi baš ovako. Loše. Od danas do sutra. Bez para.
Bez nade. Siguran sam da se to može promeniti jedino ozbiljnom i temeljnom pretumbacijom naopakog sistema. Da se za svakog nađe pravo mesto. Da se stvarno počnu ceniti oni koji vrede. I da isti dobiju priliku da nas domaćinski vode. Ako se to ne desi, ne verujem da će ikad da nam svane. I verujem da će umesto onog „nema narod para“, moći da se čuje „nema naroda“.
