Izvor: Politika, 08.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEDOVRŠENA REVOLUCIJA
Buna u Kirgiziji Koji je to broj demonstranata, s kojim demonstracije prerastaju u kritičnu masu "demokratske revolucije"? Pola miliona? Sto hiljada? Mogućno je da o brojnosti "kritične mase" odlučuju format poligona (jedno je, svakako, bio Beograd, drugo Tbilisi, a nešto sasvim treće Kijev, u Ukrajini!) i investicije u pripremu i logistiku snaga za promene. U Biškeku, u Kirgiziji, nešto od toga je prošle subote u svakom slučaju bilo nesrazmerno ili nedostajuće. Opozicija je izvela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na trg prestonice četrnaest hiljada ljudi, ali uprkos skandiranju da predsednik Bakijev, premijer Kulov i cela izvršna vlast podnesu ostavke, šef Kirgizije nije popustio. Ostao je tu gde jeste.
Reklo bi se – ni "kolor revolucije" više nisu što su bile. Možda je Amerika trenutno nečim previše zauzeta.
Kirgiski bunt trebalo je da bude dovršetak nedovršenog, iz 2005. Tada je u Biškeku sklonjen s vlasti predsednik Akajev – vlastodržac, koji je nastojao da posle njega vlast produži njegova familija, kćerka ili žena. Ali, zakotrljan u Beogradu, Tbilisiju i Kijevu, na Balkanu i terenima bliže Evropi, točak je, dok se kotrljao prema dalekom Biškeku i granici s Kinom, već tada ostao bez dovoljno zamaha.
Pritisak opozicije u prestonici bio je mlak, bez izgleda da se dosegne "masa za preokret". Umesto u Biškeku, gde je očekivan, događaj je počeo i razvijao se "s repa", narastajući s juga, iz etnički šarene provincije Oš.
Oš je siromašan, oslonjen na kontraband opijuma iz Avganistana i uvek buntovan. Devedesetih, u njemu su se za grla dohvatili manjinski Uzbeci i Kirgizi. Što je najlepše, to nije teren političke opozicije, već carstvo dve jedine strukturno oformljene organizacije – ratobornog srodnika Al kaide IMU (Islamskog pokreta Uzbekistana) i Hizb ut-Tahrir, zastupnika preobražaja centralne Azije u jedan jedinstveni muslimanski kalifat.
U trenutku konfuzije na severu, stvorene osporavanjem Akajevljevih izbora za parlament, nekoliko stotina, a potom i više hiljada ljudi, naoružanih motkama i lopatama, počelo je rušilački pohod kroz Oš. Lomili su izloge, provaljivali u dućane i pljačkali što su mogli poneti. Tek posle su pojedini, tu prisutni oponenti vlasti usmerili stihiju prema državnim nadleštvima. I isturili sebe za vođe.
Takva, demokratski sakata "revolucija" valjala se prema Biškeku sporo, nudeći priliku da joj se put prepreči u planinama koje odvajaju buntovni jug. Ali Akajev je bio bez snage da o tome razmišlja. Uplašen, pobegao je u Moskvu. Rusija ga nije podržala. Shvativši da su u modi "promene", Putin je učinio sve da u Biškeku dobiju stolice Bakijev i Kulov, tobože kao ljudi novog, mada obojica s visokih mesta "svrgnute vlasti".
Opozicija se osetila izigranom i počela kampanju za ustav, kojim bi se visoka ovlašćenja šefa države i predsednika vlade prenela parlamentu. Bakijev obećava ustav, ali bez zahtevanog "rasterećenja" funkcije. Kako se do sporazuma nije došlo, zahtev Saveza za reforme proširen je pritiskom da Bakijev, Kulov i drugi iz izvršne vlasti smesta napuste dužnosti!
Dakle, osim šefa države, u Biškeku su sada i demonstranti njegovi protivnici tu gde jesu, ulogoreni na prestoničnom trgu Alatu. Ali još bez dovoljno sledbenika. Spavaju pod šatorima, pokušavajući da omasove pritisak. U nedelju je celog dana trajao miting. U ponedeljak je preduzet pohod na radio-televiziju, ali bez uspeha. Televiziju je čuvalo hiljadu policajaca.
Nekada, pučisti su obično žurili da pridobiju oficire i osvoje kasarne. Današnji pučisti, pa i kirgiski Savez za reforme, nastoje da prvo zavladaju "slikom". Računaju, kada imaju televiziju kontrolisaće političku poruku. Zar monopol nad emitovanjem poruke nije označio kraj svake dosad izvedene "demokratske revolucije"? Valjalo bi, ipak, pričekati na epilog ove neobične revizije bilansa već odmakle 2005.
Petar Popović
[objavljeno: ]
