Izvor: Kurir, 06.Avg.2010, 08:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NA PLUS 40
„U političkim događajima često nije situacija u rukama one stranke koja je najjača, nego jedne grupe u čijem se duhu, po čijem se znaku sve događa“, pisao je Miloš Crnjanski.
Ko su tihi vlasnici ove države ni Davidove, ni carske, ni spahijske? Mi znamo ko nam konje krade, al’ ne znamo ko nam uže dreši. Teško je na plus četrdeset baviti se tekućom politikom. Kad mozak proključa. Kad se asfalt topi.
Pod platanima „Lude kuće“ raspravljamo ko je drugi čovek >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Srbije. Teze su mnogobrojne a i zainteresovanih za forum koliko hoćeš. Usred teška razgovora eto ga Pero Seljak, koji živi u močvari sto metara iza poslednje zgrade. Nosi ubijenog lisca. Navadio mu se lisac na kokoši. Prošle nedelje u’vati na zamku lisicu, ove nedelje lisac dolijao. Svi ga pićem darivaju, a Pero se samo smeška. Pero Seljak je nekad bio glavni aktivista radikala a sad lovi lisice po močvari.
Vrućina velika. Razbežao se narod. Samo predsednik je u punoj radnoj energiji. Miri Cigane i Makedonce u Jabuci, evo ga i na parastos Srbima iz Krajine stigao. Zdravi se sa Krajišnicima koji tragaju za svojim mrtvima i nestalima. Nije lako biti predsednik na ovoj vrućini. Htio bih da priđem i da ga pitam ko je drugi čovek Srbije, ali mi je u crkvi nezgodno. Ne treba da čovek bude previše radoznao na ovoj temperaturi.
„Biti neprijatelj Amerike je opasno. Pogubno je biti njen prijatelj“, kaže Henri Kisindžer. Sedamdeset osam dana bombardovanja. Doduše milosrdnog. Dvadeset hiljada tona bombi - doduše pametnih. Da smo branili Krajinu, koliko bi tek onda bombi bilo? Naš predsednik je dobar sa Amerikancima. Da li je to bolje ili lošije? Verujem Henriju.
Doći na parastos usred leta, po ovoj temperaturi, podvig je. Beograd se ispraznio. Nigde nikog po ulicama. Samo pred crkvom svetog Marka vlada Krajine u izbeglištvu deli svoju deklaraciju. Boris dođe i ode a da deklaraciju nije ni pročitao.
„Skupština Republike Srpske Krajine u progonstvu zahtjeva da se obnovi 3.000 spomenika koji su podignuti kao vid zahvalnosti za učešće u antifašističkoj borbi srpskog naroda, a koje su porušile hrvatske oružane snage.“ Sve imamo, samo nam spomenici fale. Sve su dobili pa sad samo da spomenike obnovimo. Na ovoj vrućini.
Ostali smo bez Krajine. Ostali bez Crne Gore. Sandžaklije su nas tužili Konferenciji islamskih zemalja. Vojvodina se sprema za odlazak. Vlasi postaju Rumuni. Pitamo se šta će reći bugarsko Nacionalno veće. Novčanici sve prazniji. Porezi sve viši. Samo nas od sunca spasava Sava. Međunarodna reka. Leto je. Distrihta Beograd ni lisice se ne boje. Primakle su se dovoljno blizu. Samo stari radikal na ovoj vrućini postavlja zamke za njih.
Sve što su hteli da nam urade, uradili su početkom avgusta. Sad bi bili srećni da stignu Srbi na Hrvatsko primorje. Kad nema Čeha i Slovaka. Kad nema Litvanaca i Letonaca. Kad se Estonci približavaju. Velika je vlaga u vazduhu. Svima smeta osim predsedniku. Koji ne miruje. O čijim aktivnostima nas izveštava sva štampa, plus Javni servis, zadužen da nikad ne saznamo šta nam se dogodilo.
Koje su sličnosti između 27. marta 1941. i Petog oktobra. Nema sličnosti. Sve je bilo isto. Komunisti su se kasnije priključili.
