Izvor: Politika, 01.Sep.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moderna bajka o moći
Gledamo kravave ratove i sukobe u razrušenim zemljama u kojima su svrgnuti diktatorski režimi, kaže autor filma „Predsednik sa kojim su otvoreni „Horizonti”
71. VENECIJA
Venecija, Lido– Svojevremeno, zahvaljujući upravo njegovom filmu „Pedlar” (1987) međunarodna filmska zajednica upoznala je i prigrlila iransku kinematografiju široko joj otvarajući vrata velikih festivalskih scena. Tada se i prvi put glasno čulo za Mohsena Makhmalbafa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reditelja, scenaristu i snimatelja neobične biografije – rođen 1957. u Teheranu, kao 14-godišnjak priključio se islamskoj organizaciji koja se boravila protiv režima šaha Reze Pahlavija, kao 17-godišnjak u periodu 1974–1979. bio je u zatvoru, a oslobođen je tik pred početak islamske revolucije. Autor nagrađivanih filmova („Vreme za ljubav”, „Biciklista”, „Selam sinema”, „Tišina”, „Priče iz Kiša”, „Kandahar”... ), suprug je rediteljke Marzijeh Meškini, a otac rediteljki Samire i Hane i producenta i montažera Majsama Makhmalbafa.
S novim filmom „Predsednik” sa kojim je otvoren takmičarski program „Horizonti”, snimljenim u Gruziji sa gruzijskim glumcima, Makhmalbaf ukazuje i na to kako je put do demokratije posut nasiljem i krvavim konfliktima i kako se revolucija često pretvara u novi vid diktature. Uz podsećanje na prethodne susrete i na boravak slavne Samire Makhmalbaf u Srbiji, Mohsen ovom događaju dodaje nastavak za koji se tada u srpskoj filmskoj javnosti nije znalo.
– Kada je Samira pre pet godina na vaš poziv bila na Sinema siti festivalu u Novom Sadu sa filmom „Dvonogi konj”, u Iranu su počeli masovni protesti zbog izborne krađe. Njen muž je ostao u Teheranu, ona je bila kod vas, a ja u Parizu. Iz Novog Sada Samira je doputovala u Pariz i tu ostala. Nije mogla u Iran, jer joj je jasno stavljeno do znanja da će biti uhapšena. Njenog supruga su bili priveli i zahtevali da potpiše razvod. Nisu se videli već pet godina. To je velika nesreća.
Nismo ni Vas dugo videli, nestali ste?
Još pre deset godina iselio sam se iz Irana zbog velike cenzure koja je uticala i na moj rad i na moj život. Otišli smo prvo za Avganistan gde smo i snimili Samirin film „Dvonogi konj”, ali su nam tamo postavili bombu koja je ubila jednog od članova ekipe, a i mene su pokušali da otruju. Preselili smo se onda u Tadžekistan, osnovali tamo filmski festival i novu produkcijsku kuću, počeli da snimamo filmove, ali su nas i tamo našli i pretili nam, pa smo otišli za Pariz gde smo živeli dve godine. U Parizu su nam dva puta slali teroriste da nas eliminišu, francuska policija mi je dodelila telohranitelje. Onda sam odlučio da je dosta, da tako više ne može da se živi i preselili smo se svi u London, jer je tamo mnogo bezbednije i sigurnije.
Iran Vas nije ostaviona miru?
Ja sam ostavio Iran, ali Iran nije ostavio mene. Znam da me on stalno prati. Ali, svih ovih deset godina van njega, snimao sam filmove. Jedan u Izraelu o miru između dve religije, drugi u Južnoj Koreji i evo sada i film „Predsednik” u Gruziji.
Internacionalizovali ste svoje filmove i tematski ih proširili?
Ne samo moji filmovi, već je čitav novi talas iranskog filma internacionalizovan. Ja sam svoje filmove snimao u 10 različitih zemalja, od Turske, Pakistana, Avganistana, Indije, Tadžekistana do Južne Koreje i boraveći u tih 10 različitih zemalja zaista sam postao svestan toga da su svuda ljudi slični. I kada se zaljubljuju i kada pate, kada se raduju ili kada plaču. Ljudska bića su svuda ista i reakcije su im gotovo istovetne i zato su moji filmovi o čovečanstvu, a ne o jednom čoveku u jednoj situaciji. Zato sam i priču iz „Predsednika” smestio „tamo negde”, u neodređenoj zemlji i neodređenom gradu, jer je tako nešto moglo da se desi i dešava se bilo gde na svetu.
Priču ste zasnovali i na iskustvima iz Vaše zemlje, misleći i na Ahmadinežada?
To se moglo dogoditi bilo gde i može se odnositi i na njega. Irak, Iran, Libija, Sirija, Egipat... Svuda se to može desiti i to ne samo u takozvanim diktatorskim zemljama. Svugde postoji taj fenomen pokradenih izbora, prevare i manipulacije ljudima. Krađa demokratije.
Iz filma „Predsednik” Mohsena Makhmalbafa
Izjavili ste da ste scenario pisali u fazama. Kako su,u međuvremenu,na njega uticale tekuće političke promene i protesti u islamskom i ne samo islamskom svetu?
Ideja za ovaj film rodila se još pre osam godina kada sam u Avganistanu, u Kabulu, posetio predsedničku palatu Darul Aman koju su buntovnici razrušili. Tada mi je kroz glavu prošlo kako bi to izgledalo kada bi predsednik gledajući kroz prozore ceo grad, svojoj deci pokazivao svoju apsolutnu moć naređujući da se pale i gase svetla. I šta bi se dogodilo ako se usred takve predsedničke igre svetlo ponovo ne upali iako je on to komandovao? Kasnije je počelo i Arapsko proleće i ja sam menjao svoj scenario prateći vesti o različitim revolucijama koje su gotovo istovremeno bile u toku, svedočeći kako diktatori mogu da stvore nacionalne tragedije, ali i kako njihovi protivnici, revolucionari, nasiljem stvaraju nove tragedije i grade neku vrstu nove diktature, nasilja i tiranije.
Revolucije jedu svoju decu?
Vidimo svi šta se dešava. Prvo, postoji diktator koji nekažnjeno ugnjetava ljude svoje zemlje. Drugo, to može na kraju da dovede do pada diktatorskog režima. A onda stiže i ono treće – kada je režim pao, tokom revolucije nasilje uznapreduje i onda se ponovo javljaju neke uobičajene posledice koje proizilaze iz revolucionarnog nasilja. Moj cilj je bio da naslikam portret od svih tih elemenata i smestim ga u jednu priču o tragedijama. S jedne strane, tragedije koja je nametnuta ljudima od onih koji stoje iza diktature, a s druge tragedije koja se ljudima nameće od onih koji stoje iza nasilnih revolucija. Želeo sam da pokažem novu krvavu tragediju i haos koji može nastati kao rezultat revolucije.
Vi ste, dakle, onaj lik u filmu – tek oslobođeni politički zatvorenik, koji zahteva da se i njemu odrubi glava ukoliko se odrubi svrgnutom predsedniku?
Da, može se tako reći. Nije demokratija kada se jedna tiranija zamenjuje drugom. Demokratija se ne rađa, ne stvara i ne gradi odrubljivanjem glava ili kakvom drugom surovom egzekucijom bivših moćnika i diktatora!
A može li se „uvesti” spolja, kako to često pokušavaju SAD?
Vidimo rezultate toga. Gledamo sada kravave ratove i sukobe u razrušenim zemljama u kojima su svrgnuti diktatorski režimi. Ljudi koji su tražili demokratiju okrenuli su se nasilju da bi postigli svoje ciljeve, a odmah posle pobede suočili su se s novom tragedijom.
Mohsen Makhmalbaf, maleni gruzijski glumac Dači Orvelašvili i naša kritičarka Dubravka Lakić
Vaš film je iz perspektive dva glavna junaka – palog tiranina i njegovog nevinog unuka? Tiranin ima i dirljivu ljudsku stranu?
Petogodišnji predsednikov unuk Dači tu je da pokaže kako je i tiranin ljudsko biće i kako je, nekada davno i on sam bio nevino dete. Svi se rađamo isti, ali samo neki od nas dostižu ogromnu moć zbog koje sebe počinju da smatraju svemogućim bogom. Ovakav balans i dualitet u priči dozvoljava mom filmu da sugeriše zalaganje za nenasilnu revoluciju. Nevini unuk je svedok tragedije i neprestano pita dedu o užasima koje vidi oko sebe, zbog čega se deda–predsednik oseća postiđeno i suočava sa sopstvenom odgovornošću.
I pre ste radili s decom, ali je ovog puta maleni gruzijski dečak zaista imao teške zadatke?
Sa malenim Dačijem Orvelašvilijem je moja mlađa ćerka Hana provela dva meseca, igrajući se i snimajući ga. Izgradili su odličan odnos. Tokom snimanja filma samo bi mu pokazala njegove snimke zabeležene tokom njihove igre i tražila od njega da pred mojom kamerom napravi baš takav izraz lica. I sjajni gruzijski glumac Miša Gomijašvili u ulozi predsednika bio je tu od velike pomoći. Mali Dači je u njemu zaista video dedu.
Kada biste se sada vratili u Iran, šta bi bilo?
Ako me ne bi ubili, sigurno bi me stavili u doživotni zatvor. Svojevremeno sam bio u zatvoru u isto vreme kada i Ali Hamnej koji je tada bio liberalan revolucionar. A, sada? Podignuti su zidovi. Moja žena Marzijeh Meškini plače, jer ne može da obiđe teško bolesne roditelje. Moja ćerka Samira plače, jer ne može da vidi muža. Ti zidovi su visoki.
----------------------------------------------------------------------------
Zima ogolila Gruziju
Kako ste od zelene Gruzije u filmu načinili sivu, prašnjavu, ispošćenu imaginarnu zemlju?
Gruzija je zaista sva zelena, pa smo čekali zimu da sve ogoli. Snimali smo na veoma niskoj temperaturi i po hladnom zimskom vetru koji stvara pukotine po osušenoj zemlji kakva je meni i mom direktoru fotografije Konstantinu Mindija Esadzeu vizuelno bila neophodna za film...
Dubravka Lakić
objavljeno: 02.09.2014.
