Izvor: Politika, 12.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mit o tribunalu protiv Srba
Da su mnogi u Srbiji skeptični u odnosu na Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) nije ništa novo, ali provala kriticizma nakon donošenja presude protiv Nasera Orića je bez presedana. Orić, ratni komandant snaga bosanskih Muslimana u Srebrenici, dobio je dve godine zatvora na osnovu komandne odgovornosti za ubistvo petorice srpskih zarobljenika i okrutno postupanje prema još desetorici, 1992. i 1993. godine.
Moguće je, naravno, da su sudije MKTJ pogrešno intepretirale >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << određene dokaze i tako omogućile Oriću da prođe sa blagom kaznom. Verovatno će se Žalbeno veće pozabaviti tim pitanjem, kao što će ispitati i implicitan stav prvostepenog veća da nadređeno lice koje ne spreči zločine treba da dobije manju kaznu od direktnih počinilaca nad kojima je imalo efektivnu kontrolu.
Ali kritike koje ovih dana dolaze od političara i medija u Srbiji nisu fokusirane na pravne stavove sudija MKTJ. Umesto toga, kritičari tvrde da presuda Oriću potvrđuje pristrasnost tribunala nauštrb Srba. Ova vrsta kritike zasniva se na pogrešnoj istoriji bosanskog rata i na iskrivljenom prikazivanju delovanja tribunala.
Mnogi u Srbiji uvereni su da su muslimanski zločini iz 1992. i 1993. godine u selima oko Srebrenice ekvivalentni masovnom pogubljenju Muslimana u Srebrenici jula 1995, i da je iza svih muslimanskih zločina stajao Orić. Ovakvo uverenje učvrstilo se prošle godine, povodom desetogodišnjice genocida iz jula 1995. godine. Srpska radikalna stranka tada je sprovela kampanju koja je trebalo da dokaže da su Muslimani počinili zločine protiv hiljada Srba na području Srebrenice. Ovo je trebalo da umanji značaj zločina iz jula 1995, i mnogi u Srbiji bili su spremni da takvu verziju istorije prihvate.
Iz presude Oriću, međutim, sledi da teza o ekvivalentnosti nije održiva. Uzmimo za primer događaje u selu Kravica, na pravoslavni Božić 7. januara 1993. godine. Navodi o ubistvima velikog broja Srba u tom selu i uništavanju njihove imovine često su u Srbiji korišćeni kao ključni primer nepojamnih zločina koje su učinile muslimanske snage oko Srebrenice.
U stvari, presuda Oriću pokazuje da su se u selu za vreme napada nalazile vojne snage bosanskih Srba. Kako je 1998. godine u svojoj knjizi o Srebrenici naveo ratni dopisnik "Njujork tajmsa" Čak Sudetić, od 45 Srba koji su izgubili život u sukobu u Kravici, 35 su bili vojnici. Prema Tužilaštvu MKTJ i Istraživačko-dokumentacionom centru (Mirsada Tokače) iz Sarajeva, dokumenti vojske bosanskih Srba takođe pokazuju da je poginulo 35 vojnika.
Kritičari se oslanjaju i na neverodostojne brojke. Portparol vladajuće DSS citiran je kako je izjavio da "imamo dokumente koji pokazuju da je 3.260 ljudi nađeno mrtvo oko Srebrenice u periodu od 1992. do 1995." Međutim, knjiga "Hronika našeg groblja", direktora Centra za istraživanje zločina protiv srpskog naroda Milivoja Ivaniševića, barata bitno nižom cifrom od "preko 1.000 lica" i sadrži spisak na kom se uglavnom nalaze muškarci između 20 i 60 godina starosti. Među ubijenima je evidentno bio znatan broj boraca koji su poginuli u sukobima, kao što je bio slučaj u Kravici.
Da ne bi bilo nesporazuma: presuda Oriću utvrdila je da su se u većem broju slučajeva ubistva, okrutno postupanje, i uništavanje srpske imovine u okolini Srebrenice zaista desili. Ali ključni nalazi iz presuda nude složeniju sliku od one koja dominira u srpskom pristupu temi. Kao i izveštaj o Srebrenici Holandskog centra za ratnu dokumentaciju (2002) i, pre toga, Sudetićeva knjiga, presuda zaključuje da bosanske snage često nisu bile u stanju da kontrolišu potpuno izgladnele civile koji su išli u napade na srpska sela. Nepostojanje efektivne kontrole nad ovim civilima jedan je od osnova za oslobađanje Orića od optužbi za bezobzirno razaranje sela i naselja.
Predrasude o pristrasnosti na štetu Srba sprečavaju uravnotežen pristup u oceni presude Oriću. Prema glavnoj urednici "Politike", MKTJ je implicitno označio Srbe kao agresore u Bosni kada je prihvatio da nedostatak hrane i opšti haos koji je vladao u Srebrenici predstavljaju olakšavajuću okolnost za Nasera Orića. U stvarnosti, logičan zaključak sudskog veća, da su glad i prenatrpanost u Srebrenici ograničavali Orićevu sposobnost da kontroliše postupanje ljudi, ne stoji ni u kakvoj vezi sa nacionalnošću onih koji su bili pod opsadom i onih koji su ih u opsadi držali.
Urednica "Politike" takođe je navela da je u presudi Oriću MKTJ po prvi put uzeo "mladost, neiskustvo i krvoločno raspoloženje" optuženog kao olakšavajuću okolnost. Ovo nije tačno: mladost optuženog je već tretirana kao olakšavajuća okolnost u presudama protiv Erdemovića, Jelisića, Furundžije, i Blaškića, a Orićevu "krvoločnost" – niti bilo šta slično – presuda ne pominje, a u svakom slučaju ne uzima kao olakšavajuću okolnost.
Sasvim je legitimno kritički preispitivati rad MKTJ. Ali umesto da razmatraju način na koji sudije pristupaju određenim pravnim pitanjima, izgleda da kritičari preferiraju da pribegavaju utešnim mitovima o usmerenosti tribunala protiv Srba.
* Istraživač za područje bivše Jugoslavije u organizaciji Human RightsWatch
Bogdan Ivanišević*
[objavljeno: 12.07.2006.]
