Izvor: Press, 18.Okt.2014, 15:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Milan Jokić - najmaštovitiji bloger Srbije: Postajete heroj dok čuvate svoje ideale u borbi sa vetrenjačama!

Srbija je iznenađujuće puna divnih, mladih muškaraca i žena koji iz senke kroje našu stvarnost i slikaju neke lepše boje i scene na sivom nebu naše, kako se ponekad čini, beznadežne domovine. Upravo su oni deo one pomalo zaboravljene, ali ipak žive i aktivne, "građanske" Srbije, koja na život gleda razboritije, objektivnije, zdravije. Oni brane svoje principe, čvrsto ih se drže, veruju u svoju kreativnost, slede svoje snove, bez straha, bez kočnica i veruju da Srbiju još >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << uvek mogu da obraduju i učine je boljim mestom.
Jedan od takvih je i Milan Jokić - bloger, kolumnista, pisac, pomalo političar, pomalo društveni kritičar, "učitelj" u radionici kreativnog pisanja... Svakako neko bez dlake na jeziku, mladić koji fantastično barata satirom, sa specifičnim, britkim humorom, sa nogama čvrsto na zemlji, a glavom u oblacima. Milan "lovi" svoje divne ideje i pretvara ih u reči, reči bliske svima sa velikim srcem, razigranim mislima, svima koji tragaju za rečima koje bude i osvežavaju!
Ako ste verni stanovnik internet sveta, sigurni smo da ste bar jednom nabasali na njegov blog "Skitajući sa Dunjom", u kom prati avanture zabavne i bistre devojčice. Zbog njegovog beskrajno toplog i simpatičnog bloga slatko ste se smejali, raznežili, možda poželeli i da imate jednu Dunju pored sebe, Ali, ova Dunja je samo Milanova, te će nam i ispričati nešto o tome kako ju je "stvorio" i "usvojio".
Svestran, veoma pametan, posvećen višim ciljevima, Milan je idealan sagovornik da prokomentariše trenutnu situaciju u Srbiji, ali i da sa njim razmenimo par reči o tome vredi li boriti se za ono u šta veruješ, gde je danas kreativnost u našem društvu, zašto Srbi neguju sa politikom "sadističko- mazohistički odnos nalik propalom braku u kome je muž lud, a žena modra i bez hrabrosti", koji je recept za sreću...
Ima li svrhe u ovim teškim vremenima i trenutnoj situaciji u Srbiji grabiti ka svojim snovima? Vredi li odreći se „sigurne“ budućnosti i dobrog posla zarad onoga što nas ispunjava i čini srećnim? 
- Naravno da ima svrhe, i mislim da je nemoguće na to pitanje dati negativan odgovor, jer su snovi, želje i ambicije ono što našim životima daje pravi smisao i određuje im vrednost. Čovek mora da zna šta hoće, a šta neće, šta želi da ostvari i na koji način, i kada se oko tih stvari dogovori sam sa sobom, onda njegov život više neće biti besmisleno životarenje i uzaludno trošenje kiseonika koga ionako nema dovoljno. Svet polako postaje prenaseljen bezidejnim karikaturama ljudskih bića koje mrzi da razmahnu krila i istraže svoje talente i potencijale, već svoje postojanje dodatno banalizuju svodeći ga na rutinsko izvršavanje građanskih dužnosti između dva kruga izbora. Zato mislim da je dosta važno ne praviti kompromise i ne kolebati se oko toga vredi li truditi se oko stvari koje su za nas kao pojedince bitne, bez obzira na okolnosti koje ne rade uvek u našu korist. To zaista ume da bude vrlo teško, ali tako nastaju heroji, u borbi sa raznoraznim vetrenjačama i alama, u kojoj je najvažnije sačuvati svoje ideale. Na kraju, ishod zavisi samo od nas, a najveći greh je raditi protiv sebe. Ako sami sebe izdamo, niko nam neće biti kriv - priča Jokić, koji definitivno opravdava status "heroja", bespoštedno se boreći da svoju maštu i ideje pretoči u javnost, i da na papiru zaživi njegova reč!
Da je svet lepo mesto, puno sitnica koje nam crtaju osmehe na licu i pune srce, podsetiće vas blog ovog mladog pisca.
Potpisuješ se kao autor i više nego zanimljivog bloga „Skitajući sa Dunjom“, što na neki način predstavlja mali roman u nastavcima, koji je izlazio na online portalu jednom nedeljno. Pojasni nam o čemu se radi? 
- Taj blog je nastao kao serijal od deset kratkih priča, i onda se spontano proširivao kako je raslo interesovanje čitalaca, koji su mislili da ja pišem o stvarnim događajima iz svog života. U pitanju je bila izmišljena priča o momku koga devojka ostavlja da čuva petogodišnju devojčicu dok je ona na letovanju, kako bi joj dokazao da je sposoban da preuzme odgovornost i obaveze. Ljudi su to brzo prihvatili i rado su čitali blog koji je izlazio svakog četvrtka, tako da sam nastavio da ga pišem praveći nove povezane serijale u kojima je Dunja govorila o svojim viđenjima stvari i događaja iz svakodnevnog života. Blog je sada aktivan samo kao stranica na Facebook-u, mada ne isključujem mogućnost da ću ponovo nastaviti da ga pišem.  
Kako si ušao u dušu deteta? Šta je obeležilo tvoje detinjstvo? Misliš li da su deca nekada bila „zdravija“, „maštovitija“?
- To je sve proizvod kreativnog procesa, niti sam se trudio niti pripremao da što bolje "iskopiram" razmišljanja deteta, prosto sam napisao ono što mi je u tom trenutku prošlo kroz glavu. Pre par godina me je neko isto to pitao, tada sam imao 25 godina, i odgovorio sam da je tih mojih 25 jednako kao petoro dece od po pet godina, i da kad se svih petoro udruže, mora nesto dobro da se napravi iz toga. Nekada su uslovi u kojima su deca odrastala bili mnogo bolji, pa su i ona bila zdravija i srećnija, imala su pored sebe zdravije i srećnije roditelje koji nisu bili toliko opterećeni brigom kako da im porodice opstanu i prežive. Danas u Srbiji nije lako biti ni dete ni odrastao čovek, ali sreća je uvek dostižna. Treba dati od sebe malo više nego što su nevolje u stanju da nam zakomplikuju živote.

Dugo si radio na tome da „Skitajući sa Dunjom“ preneseš i u svet filma. Koliko je to bilo teško, sa kakvim si se preprekama suočio?
- Imao sam u rukama priču koju je bilo lako adaptirati i preneti u svet pokretnih slika, i koja bi u formi filma pokazala svoj puni potencijal. Posle dužeg vremena kalkulisanja i čekanja na bolje uslove, odlučio sam da napravim nešto drugačije od od onoga što mi je prvobitno bila ideja. Okupio sam ekipu mladih, entuzijastičnih i talentovanih ljudi, i za četiri dana snimanja napravili smo dvadesetominutni igrani film koji nas nije koštao bukvalno ništa osim vremena. Taj film je trenutno u procesu postprodukcije, i nadam se da ćemo ga uskoro prikazati. On predstavlja uvod u snimanje internet serije, što je poduhvat koji nas, nadam se, očekuje sledeće godine. Imali smo sreću da u školi glume "Čudesno zrno" pronađemo izuzetno talentovanu petogodišnju devojčicu koja se bez problema snašla u jednoj od glavnih uloga, uz starije i iskusnije glumce Nemanju Puaču i Krunu Novović. U snimanju filma učestvovalo je je još desetak mladih ljudi i svako od njih je dao važan doprinos, na čemu sam im veoma zahvalan. Takođe, zahvalnost dugujem i rediteljima Milutinu Petroviću i Saši Radojeviću na motivaciji i ohrabrenju. Pitanje je da li bih snimio film na ovakav način da nije bilo njih i ideje o "garažnom" filmu - istakao je Jokić, dokazujući da kada te krase volja,  talenat, entuzijazam i lepa ideja, novac je tek periferna stvar. 
"Skitajući sa Dunjom" jeste topla, beskrajno duhovita i neverovatno simpatična priča, nekako bliska svima. Bila bi sigurno odmor za dušu, slažeš se? Gde si pronašao inspiraciju za ovakvo delo, i inače gde pronalaziš inspiraciju? Koliko je to bitan deo pisanja? Ili pisanje može da se "nauči"?
- Smatram da nije na meni da kritički govorim o svojim delima, jer ja sam  kao autor  uradio onako kako sam umeo i mislio da treba, a na drugima je da to komentarišu i vrednuju, i draga mi je svaka iskrena kritika. Uglavnom, inspiracija pronalazi mene, nađe me na ulici dok posmatram neku interesantnu scenu, javi se kao potreba da se nešto napiše. Ja, naravno, imam svoje ideje i teme koje mi privlače pažnju i o kojima razmišljam, ali o čemu ću pisati, to zavisi od inspiracije. Može se pisati i bez inspiracije, ali čemu to? Zašto raditi bilo šta u odsustvu osećanja strasti i poleta?

Šta je tajni sastojak života? Imaš li recept za sreću?
- Mislim da te ezoterične kategorije kao što su tajni sastojci života i recepti za sreću zavise od toga šta čovek smatra vrednim u životu i čemu je sklon. Za mene je umetnost najvrednija ljudska delatnost i najsnažniji izvor životne inspiracije. Svako treba da otkrije šta ga čini srećnim i slobodnim i da uživa u tome. Nije to neka velika mudrost.
Zanimljivo je da u saradnji sa jednom nevladinom organizacijom vodiš radionicu kreativnog pisanja. Da li je današnja omladina kreativna? Kako ih usmeravaš? Koji je najdragoceniji savet koji si im dao?
- Nije pravo pitanje da li je omladina kreativna, već koliko su mladi ljudi motivisani i koliko se trude da istražuju i eksploatišu svoje talente i potencijale. Verujem da svaki čovek u sebi ima izvesnu količinu kreativnog naboja i stvaralačke energije, ali je malo onih koji su svesni toga i koji žele da to razvijaju. Nisu motivisani da to rade, jer ih sredina ne ohrabruje i ne uliva im nadu da će njihov trud i rad imati ko da prepozna i da ceni. Mene niko nije učio kako treba da pišem, sve što znam o tome naučio sam kroz rad, tako da se sada trudim da mlade ljude koji žele i hoće da pišu podstičem i usmeravam kako da pokrenu svoje unutrašnje kreativne mašine, i da ne odustaju od pisanja kada se suoče sa vlastitim sumnjama i blokadama, već da ih prevaziđu i nastave dalje.
Čeka li nas jednog dana neka tvoja knjiga? Tvoja preporuka za čitanje? Čije stvaralaštvo je ostavilo traga na tebi?
- Svakako, ali ne mogu da govorim o rokovima, jer pišem samo kada imam jaku inspiraciju i jak motiv, i kada mogu sebe da ubedim da je priča vredna zapisivanja. Za čitanje mogu da preporučim Safonovu triologiju "Groblje zaboravljenih knjiga", kao i ostale njegove romane, jer je zaista sjajan pripovedač i vešto pravi neverovatne zaplete. Od rane mladosti su mi vrlo bliski ideali romantizma, čitajući Bajrona, Bodlera, Verlena, Hajnea i Igoa želeo sam da pišem isto kao oni, jer sam verovao da ih razumem bolje nego profesori koji su mi o njima predavali. Sačuvao sam do danas tu romantičarsku strast, iako ne znam da li se i koliko to prepoznaje u onome što pišem.
Studirao si marketing i evropske integracije, bavio si se politikom i društvenim aktivizmom, ali si i pisac, bloger, novinar... Kako sebe najradije opisuješ? Koja ti je profesija najviše legla?
- Ja se trudim da zaslužim pravo da sebe nazovem piscem; to je posao koji najbolje umem da radim i uloga u kojoj se najslobodnije osećam. Sve ostalo čime se bavim je takođe deo moje biografije i iskustva, ali ipak je pisanje moj primarni poziv.
Zašto si digao ruke od politike? Šta je potrebno da bi bio poltiičar u Srbiji?
- Odustao sam od aktivnog bavljenja politikom jer sam shvatio da ne mogu da se njome bavim onako kako to političari u Srbiji rade i misle da treba da se radi. Želeo sam da sačuvam svoj ideal bavljenja javnim poslom, i nisam hteo da pravim kompromise oko toga. Jasno mi je i da neke od političkih ideja koje smatram ispravnim i važnim naše društvo još uvek nije spremno da razume i prihvati. Glasačko telo u Srbiji saživelo se sa svojim aktuelnim političarima, i iako od njih uglavnom dobija samo batine, ipak ne želi da ih se odrekne. Taj sadističko- mazohistički odnos nalik propalom braku u kome je muž lud, a žena modra i bez hrabrosti, potrajaće još dugo - kritičan je Jokić ili je možda samo surovo realan?
Da li je obrazovanje precenjena kategorija danas, šta nam donosi? Koliko je krativnost danas na ceni? Može li doneti profit?
- Danas su na ceni partijske knjižice i radno vreme do tri posle podne. Znanje može da prođe, a i ne mora. U stvari, mi smo sada u situaciji da možemo odvojeno da pričamo o znanju i o diplomama. Tendenciju da svako selo dobije istureno odeljenje univerziteta ne tumačim kao posledicu naglog buđenja svesti o značaju obrazovanja, već kao novu formulu brze i lake zarade, jer su neki prosvetni mešetari pomogli funkcionalno nepismenom sloju da shvati da diploma može da se nabavi i da se tako postaje gospodin i ugledni član društva. Doktorati su danas među "elitom" traženija roba od kokaina, i sve to nema veze sa sticanjem nekog znanja, nego sa pribavljanjem parčeta papira koje može da olakša neke stvari u životu. S druge strane, zahvaljujući pre svega informacionim tehnologijama, znanje postaje sve dostupnije i učenje nikad nije bilo lakše i jednostavnije nego danas, tako da, ako postoji želja, ne postoje prepreke da se nešto nauči. Obrazovanje koje se odvija izvan formalnog sistema sve više dobija na značaju zbog svoje fleksibilne prirode i sposobnosti da prevaziđe sva ograničenja i manjkavosti od kojih pati proces obrazovanja uspostavljen u školama i na fakultetima. Mogu da zaključim da su danas precenjene diplome, a da se znanje ne ceni onoliko koliko vredi. Slično je i sa kreativnošću. U zemlji u kojoj se poslušnost i pokornost trenutno kotiraju kao najbolje osobine, kreativan čovek je loš čovek, jer ima ružnu naviku da misli svojom glavom i da se kritički odnosi prema svemu što mu se nameće od strane političkog ili bilo kog drugog autoriteta. Zbog toga on uglavnom može da zaradi samo prezir poslušnih i pokornih, jer talasa njihovu baru u kojoj vlada sklad apatije i besmisla.  
Šta je glavni problem našeg društva, šta je tu "trulo"?
 - Ako je išta trulo u društvu, onda ta trulež potiče od nas. Jedino smo mi odgovorni za stanje u kome nam se država i društvo nalazi. Isto kao što domaćica koja se pita zašto joj je kuća prljava nije dobra domaćica, tako ni mi ne radimo dobar posao kada se već suviše dugo pitamo u čemu je tajna naše propasti. Kad svedemo račune iz prethodnih 25 godina, jasno je da su nas kao ljude te godine u svakom smislu skupo koštale, i ekonomski, i moralno, i psihološki. Mislim da se mi još uvek nalazimo u stanju nekog posttraumatskog šoka, i da moramo da tražimo načine da se izvučemo iz svega toga, i da konačno krenemo da se oporavljamo. Ostaje nada da ćemo jednom kada budemo bili zdraviji i srećniji ljudi imati i normalno i perspektivno društvo - završava Jokić svoj osvrt na stanje u Srbiji, nadajući se, kao i svi mi, nekim boljim vremenima.

Nastavak na Press...