Izvor: Blic, 12.Dec.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi, mali
Dvojica naučnika, od kojih je jedan ogromnog ugleda, Rodžer Penrouz, a drugi manje poznat, jermenski naučnik, Vahe Gurzadjan, nedavno su uzbudili svetsku javnost tvrdnjom kako su našli dokaze o postojanju pre Velikog praska.
Po manje-više prihvaćenoj teoriji postanka kosmosa, sva materija i energija se, pre nekih 13, 14 milijardi godina nalazila u jednoj egzaktnoj geometrijskoj tački, u nepoznatom stanju i onda je, opet iz nepoznatih razloga, došlo do eksplozije, Velikog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << praska (big bang), da bi širenjem nastao čitav kosmos i mi, kolateralno ili ne.
Čoveku koji nema mnogo znanja iz fizike - kao što je ovaj što tekst piše - nije jasno ni delić onoga što naučnici tvrde da im je jasno. Pošto bolje poznajem istoriju filosofije moram se, naravno, pri ovoj najnovijoj teoriji setiti budističkog učenja o cikličnosti i pluralitetu svetova koje su budistički filosofi ovako neukima objašnjavali: zamislite mermernu kocku kilometar visoku, široku i dugačku. Jednom u sto godina dođe čovek i obriše je svilenom krpom. Pre će se ova kocka istrošiti nego što će se ciklus postojanja našeg sveta okončati - ali će se jednom okončati. A to je samo jedan od bezbrojnih svetova, kosmosa koji postoje.
Ako sam dobro shvatio, Penrouz tvrdi nešto slično uključujući i mogućnost postojanja bezbrojnih svetova/kosmosa koji ne mogu međusobno stupati u kontakt.
Suočen sa tada novim teorijama o veličini kosmosa, francuski filosof Blez Paskal je napisao kako ga večita tišina beskrajnih prostora užasava i teško je, suočavajući se sa svim pričama beskraja prostora i vremena, ne podeliti njegov osećaj. No i izuzetno malo može biti zaprepašćujuće, kao onaj mikroorganizam iz kalifornijskog jezera koji se hrani i živi od otrova od kojeg mi umiremo.
Ono što je najzgodnije u celoj priči jeste to što je na najavu NASA o velikom otkriću, mašta svetske javnosti odlutala u svemir, makar do Jupitera, a ispostavilo se da vanzemaljac, koliko god bio sićušan, živi skriveno tu, pored nas. Tako smo se za kratko vreme suočili sa izazovima i beskrajno velikog i beskrajno malog, sa mogućnošću da se paskalovski tešimo idejom da bi čovek mogao biti centralna tačka između ničega i beskraja.
Ali serija naučnih otkrića se ovih dana nije završila i tako nam je objavljeno postojanje masivnog nebeskog tela na ivici Sunčevog sistema koji komete i asteroide svojom gravitacijom upućuje ka Zemlji.
Sklon slikama i antropomorifizacijama, zamišljam sumanutog nebeskog igrača lopte koji u tami mlatara bezbol palicom i gađa Zemlju.
Ako mu neka veća lopta zgodno padne, eto srećnog pogotka, koji će nas lišiti svih briga oko zaposlenja, sledeće rate kredita, (ne)zavisnoti Kosova ili Vikiliksa.
