Izvor: Blic, 16.Maj.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mape gradova
Godine 1815. u Beču se pojavila prva – možda prva uopšte – mapa grada koju bismo mogli nazvati “turističkom”.
Bilo je to vreme održavanja velikog skupa
koji će u istoriji biti upamćen pod nazivom
Bečki kongres. Na ovom skupu su se crtale granice Evrope nakon Napoleonovih ratova,
a prava ambicija je bila da se obezbedi trajna, ili čak večita, stabilnost u Evropi i mir.
U Beču je, osim austrijskog cara, bio i ruski >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
car Aleksandar, bezbroj diplomata, kraljeva mnogih kraljevina, vojvoda, prinčeva, ali i bezbrojnih radoznalaca, pustolova, prostitutki višeg i nižeg ranga. Nepoznati praktični neko im je ponudio mapu grada.
Ako početke modernog turizma mnogi istoričari stavljaju u XIX stoleće, onda je cela priča zapravo počela s onim što danas nazivamo kongresnim turizmom. Bečki ugostitelji su trljali ruke, a stanovnicima Beča i brojnim putnicima namernicima, mogli bismo mirno reći turistima, to je bila izuzetna i dotle nezapamćena prilika da se na bezbrojnim balovima guraju s ruskim carem i pripadnicima najviše evropske aristokratije. Stvar koja je uznemiravala princa Meterniha koji je, sasvim ispravno, tu video gubljenje onoga poštovanja koje možete imati samo kada ste daleki, nedodirljivi i jedva vidljivi. Glavna odlika turizma i jeste njegova demokratska masovnost.
Još u srednjem veku je nastala jedna vrsta vodiča namenjenih hodočasnicima koja je pružala spisak svetih mesta – takvi vodiči za Rim postoje još od IX stoleća. Mape su, uključujući i mape gradova, opet, bile zanimljive uglavnom vojnicima. Ako je grad bio, a najčešće je i bio, utvrđenje, naravno da nije postojalo veliko raspoloženje da se njegova mapa deli potencijalnim neprijateljima i opsađivačima.
U vreme Sovjetskog Saveza bilo je u Moskvi nemoguće kupiti mapu grada jer se ona smatralo tajnom. Istina, sasvim solidne mape su mogle biti kupljene u, recimo, Berlinu, a već od šezdesetih godina su sateliti precizno "mapirali” veći deo onoga što na zemlji postoji, pa ova priča više govori o atmosferi i psihologiji jednog režima nego što je bila od neke praktične koristi. U sovjetskoj Moskvi, uostalom, strani turista i nije bio preterano dobrodošlo biće.
Pre tridesetak godina, služeći vojsku u komandi V vojnopomorskog sektora u Puli, ugledao sam u jednoj kancelariji precizne mape Venecije. One su tu imale svoje mesto, na jugoslovensko-italijanskoj granici se, s vremena na vreme, zveckalo oružjem, ali meni je mapa Venecija bila simbol za turizam, ne za rat. Pomislio sam kao sam naivan.
A onda su došle devedesete da nas sve nauče kako gradovi nisu samo ciljevi turista.
Uključujući i kongresne. Oni dolaze tek posle.
