Izvor: Politika, 23.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo drugačiji univerzum
Od kada smo zajedno sa Avarima grunuli na Balkan kroz celu istoriju bili smo u stalnom dodiru sa istočnim kulturama. Razumeli smo se i učili jedni od drugih. Iz tog dodira razvile su se gotovo sve naše vrline i mane. Zatim smo rešili da počnemo svoje dugo, predugo i prilično tegobno putovanje u Evropu. Često smo se na tom putu, nekada iz nužde a nekada iz sasvim prirodne potrebe, osvrtali za sobom u pravcu izlaska sunca. Na kraju smo pokušavajući poput Kolumba da sa druge strane opet zavirimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Istok zapravo natrapali na Ameriku. To nas je malo obogatilo, malo osiromašilo i nikako da sebi nađemo pravu meru. Tako smo, zanemarivši sopstveno kulturno iskustvo, umesto da na istoku kupimo f'ng švej kupili na zapadnoj pijaci nekakav feng šui
Šta je feng šui
Za razliku od neudobnih pantalona od kojih vam ove zime stradaju bubrezi a koje su smišljene na Zapadu te proizvedene u Kini – feng šui je sasvim udobna roba, smišljena u Kini a proizvedena na Zapadu. Zato vam se čini da u tom, ne baš sasvim jasno uobličenom ali primamljivom proizvodu prilično lako možete naći baš sve što vam je u životu potrebno. Sa trgovačkog i marketinškog stanovišta, feng šui je savršen "brend" jer pod njim možete dobro prodati sve i svašta.
Ideje koje su u savremenoj popularnoj literaturi opisane kao nauk o feng šuiju uglavnom nisu zasnovane na poznavanju klasičnih kineskih izvora ove veštine. One najverovatnije potiču sa stranica godišnjih almanaha poznatih po svom kantonškom nazivu kao Tong šu – Knjiga svih stvari ili Tong sing – Sreća u svemu. Tong šu je neka vrsta narodnog kalendara, u izvesnoj meri sličnog našem crkvenom kalendaru u kojem se pored pregleda prazničnih dana daju i razna uputstva za srećnije, što bolje i uspešnije preživljavanje nastupajuće godine. Ovaj tradicionalni almanah je redovno pisan u Kini od sredine trećeg veka stare ere i sasvim sigurno spada u najduže štampanu knjigu na svetu. U Britanskom muzeju čuva se kopija iz 877. godine.
Tong šu je prvobitno pružao uputstva seljacima za pravilno i pravovremeno obavljanje radova u polju, te izvršavanje religijskih, podaničkih i domaćinskih dužnosti. Vremenom je prerastao u prilično opširan priručnik za gotovo sve svakodnevne aktivnosti uključujući vračanja, gatanja, proricanja i pogađanja svih vrsta. Otuda se u popularnoj literaturi mogu naći preporuke "feng šui majstora" za uspeh u poslu, braku, druženju i mnoge druge mudrosti koje zapravo ne spadaju u f'ng švej delokrug. Istini za volju, od sredine dvanaestog veka do danas prosečni godišnji almanah sadrži samo dve do tri strane posvećene f'ng šveju. Sve ostalo spada u neke druge veštine.
Šteta je što je veoma mali broj starih kineskih knjiga preveden na evropske jezike. Evo već dvadesetak godina preturam po klasičnoj kineskoj literaturi, prevodim i čitam prevode a da nikada nisam videla prevod nekog zaista originalnog i vrednog spisa o f'ng šveju. Tek poneki fragment veoma različitog kvaliteta može se naći u magistarskim i doktorskim radovima po univerzitetskim bibliotekama. Većina modernih autora popularnih knjiga o feng šuiju to verovatno nikada nije ni čitala. Uostalom, njihov cilj nije da nam približe proizvod jedne istočne kulture već da nam priušte ovako osvežen, multikulturalno obojen i dominantno zapadni proizvod lepo upakovan u "staru kinesku mudrost". U tome nema ničeg lošeg. Oduvek su narodi razmenjivali svoja iskustva i ideje menjajući i prilagođavajući ih sopstvenim navikama i potrebama. Dešavalo se da iz takvih razmena nastanu potpuno nove i bolje ideje od kojih mnoge danas krase našu civilizaciju.
Šta je f'ng
F'ng švej je tradicionalna kineska veština odabiranja mesta, orijentisanja, dimenzionisanja i oblikovanja svega što su stari majstori gradili. Njegovi koreni sežu gotovo četiri hiljade godina u kinesku prošlost, ali je nauk o ovoj veštini konačno uobličen tek sredinom drugog veka stare ere tokom Han dinastije. Prva saznanja o f'ng šveju u Evropu su doneli jezuitski misionari koji su ga smatrali crnom magijom. Pažnju šire javnosti privukao je Jits pišući o Kini 1868. godine, a potom su sledili mnogi engleski, holandski i francuski autori. Do sredine dvadesetog veka o f'ng šveju se pisalo samo kao o "primitivnom verovanju", "smešnom sujeverju", "glupom šarlatanstvu" i "velikom zlu". Svi rani evropski tumači ovog nauka su veoma malo o njemu znali i još manje razumeli, ali im je svima bio trn u oku. Zašto?
U jednom momentu f'ng švej je postao simbol opšteg otpora i netrpeljivosti koju su često svojim delanjem izazivali hrišćanski misionari i kolonijalni moćnici trudeći se da što silom, što milom "prosvete" narod i "modernizuju" Kinu. Siroti modernizatori su morali da teško naoružanim bataljonima čuvaju svoja gradilišta od nezadovoljnih lokalnih vlasti i gnevnih seljaka. Kada su Englezi rešili da izgrade telegrafsku liniju između Kantona (Ovan-grad) i Hongkonga preko reke, čiji izvor se zove Zmajeva usta, pa sve do ostrva Kaulun (Devet zmajeva), Kinezi su se tome žestoko usprotivili izgovarajući se da je sasvim neprimereno voditi ovce pravo u čeljusti tolikih zmajeva. Kolonijalne sile su započele pravi mali rat sa f'ng švejem u kojem su nestale mnoge stare i veoma vredne knjige o ovoj veštini.
Treba znati da su se f'ng švej doktrinom bavili i o njoj pisali visoki službenici u nadležnim dvorskim kancelarijama, carski dostojanstvenici te učeni ljudi širom Kine, ali i sitni gradski i seoski prevaranti koji su tako zarađivali za život. Čini nam se da smo mi danas nasledili uglavnom ove poslednje. Veliki graditelji, uvaženi članovi graditeljskih gildi često su i puno govorili o f'ng šveju ali su se u praksi veoma retko i sasvim površno njime služili. Teško bi bilo u celoj Kini naći objekat koji u potpunosti sledi neku od f'ng švej škola. Posmatrajući nekoliko zaista vrednih starih knjiga iz ove oblasti čini nam se da one ni ne nude jasno definisana pravila već više skup vežbi koje pomažu u usvajanju najopštijih, fundamentalnih znanja i principa na kojima se zasniva celokupna arhitektura Kine. Njihov cilj nije definisanje nekakvog arhitektonskog reda već sled rituala za postizanje određenog graditeljskog duha. Taj duh mi, izgleda, nismo prepoznali. Naviknuti na svet krutih teorija, jasnih definicija i neumoljivih pravila ugurali smo f'ng švej u nama blisku matricu feng šuija čiji je rezultat često sasvim besmislen.
Većina sačuvanih knjiga o f'ng šveju spada u jindžaj literaturu koja se bavi isključivo grobnicama. Ipak, mnoge od njih sadrže i delove koji se odnose ne samo na kuće već uspostavljaju i čvrstu vezu između doma živih i njihovih predaka. Posebna vrednost ovih knjiga leži upravo u ideji da takva usklađenost položaja, orijentacije, oblika i dimenzija kroz očuvanje prirodnih veza sa precima obezbeđuje sreću i prosperitet ljudi koji u toj kući žive. Tako kosti predaka počivaju u grobnici a njihov zajednički duh u kući potomaka. Osećaj prostora koji pripada porodici je time proširen i usmeren i na predele daleko izvan okvira njihovog doma.
Knjige jangdžaj literature koje se bave samo porodičnim kućama su veoma retke i malobrojne. Najstarija ovakva knjiga je Žutog cara starina o kući koja je nastala tokom Tang dinastije (VII – X vek). U njenom uvodu navedeno je 29 starijih, danas izgubljenih dela. Sadržaj ove knjige se veoma malo razlikuje od almanaha sačuvanog u Britanskom muzeju i nije naročito interesantan.
Huang Jifeng je 1629. godine napisao knjigu pod naslovom Kompletna knjiga dobre sreće u kući svih usmerenja u kojoj se detaljno pozabavio problemima pravilnog položaja i orijentacije u gusto naseljenim gradovima gde je izbor mesta znatno sužen. Tu je prvi put izložena komplikovana formula bambusovih čvorova za izračunavanje povoljnih i nepovoljnih mesta na tlu kuće.
Vej Ćingđijang je 1741. godine napisao Osnovno znanje o kući, verovatno jedno od najopširnijih i najvrednijih dela f'ng švej literature. Knjiga se sastoji iz četiri toma. U prvom tomu autor se pozabavio izborom mesta i orijentacijom kuće pod različitim prirodnim uslovima.
Najvredniji deo ove knjige je drugi tom u kojem su opisane veze između čoveka, prostora u kojem živi i prirodnog ambijenta. Treći tom je pretrpan raznim izračunavanjima i detaljnim spiskom svih "srećnih" i "nesrećnih" dimenzija velikog broja tipova zgrada, prostorija i njihovih konstruktivnih delova. Rezultat ovih silnih računica je u tome da su neka vrata santimetar ili dva viša od drugih ili neka greda isto toliko kraća i proporcionalno više postavljena od neke druge grede. Poslednja dva poglavlja liče na zbirku zadataka zaludnog matematičara. Četvrti tom obuhvata osnovne principe za planiranje i gradnju gradova, kao i podizanje javnih objekata u njima.
Uz nekoliko almanaha (koje treba razlikovati od Tong šu kalendara) kao što je Hu Sjendžongov Veliki almanah za vođenje svih poslova na svetu i nekoliko popularnih leksikona kao što je Biser iz mora znanja, ovo bi bio okvir našeg veoma skromnog poznavanja f'ng šveja.
U narednim nastavcima ovde ćemo govoriti o f'ng šveju umesto o feng šuiju isključivo zato što nam je ovaj drugi već dovoljno poznat a skloni smo da verujemo da nam je na ovom podneblju onaj prvi ipak daleko bliži i razumljiviji.
-------------------------------------------------------------------------
O autorima:
Ivana je imala retku priliku da se sa kineskom kulturom i običajima upozna u najranijem detinjstvu. Njen deda, admiral Dragutin Prica je prvu deceniju dvadesetog veka proveo uglavnom po istočnim morima u Japanu i Kini. Priče koje je slušala i kasnije dedini brodski dnevnici probudili su u Ivani radoznalost i ljubav prema Dalekom istoku. Posle završenih studija italijanskog i kineskog jezika neko vreme je boravila na univerzitetima u Italiji gde se zainteresovala za stare gradove i arhitekturu. Osamdesetih godina se na univerzitetima u Pekingu i Nankingu bavila istraživanjima u oblasti tradicionalne arhitekture i razvoja urbane kulture u Kini. Kako je njen suprug Vladimir obrazovanje sticao na arhitektonskom i, neko vreme kao uporedni student, na filozofskom fakultetu – to su zajedno činili dobar tim za ovakva istraživanja. U prvoj polovini devedesetih godina rad su nastavili na najstarijem evropskom sinološkom institutu u Lajdenu. Danas žive i rade u Beogradu.
Pišu: Ivana Prica i Vladimir Jereminov
[objavljeno: 23.01.2007.]
.jpg)
