Izvor: Politika, 15.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali lapot
Prvi zadatak nastupajuće generacije jeste da simbolički ubije svoje prethodnike. Za one kojima pripada uloga mete – a to je sada moja generacija – bolje bi bilo da se ta operacija valjano obavi
Mileta Prodanović, naš poznati pisac i slikar, dobitnik je „Vitalove” nagrade „Zlatni suncokret” za 2007. godinu, za knjigu priča „Agnec” u izdanju „Stubova kulture” iz Beograda. Sa Prodanovićem, koji je pored knjiga poezije, eseja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i putopisa, autor i romana „Večera kod svete Apolonije”, „Novi Klini”, „Pas prebijene kičme”, „Pleši, čudovište, na moju nežnu muziku”, i drugih, razgovaramo o nagrađenoj zbirci priča kao i o našoj savremenoj umetnosti, kulturi izvan naših granica"
U nagrađenoj zbirci priča „Agnec” iskoračili ste u nadstvarno, u fantastično i snovidno. Da li je to nešto što ironijski i humorno potcrtava stvarnost ili je poriče?
Svako umetničko delo jeste nova stvarnost – kako i koliko ona stupa u odnos sa onim što većina ljudi podrazumeva pod pojmom „stvarnost”, u domenu je poetike autora. U metodološkom smislu većina priča okupljenih u zbirci „Agnec” formirana je oko kraja, taj nukleus je obično neka vrsta iskliznuća, a trudio sam se da stazu do tog preokreta postavim skoro veristički, hiperrealistički. Tek na tako datoj pozornici naglo skretanje ima smisla. Volim rezove, oni obeležavaju skoro sve moje prethodne knjige, romane. To je možda neko iskustvo koje stiže iz kinematografije. Osim toga, verujem da je moguće, štaviše i celishodno, o gorkim stvarima progovoriti iz tradicije humornog, relaksiranog pisma. Nažalost, ili na sreću – Domanovićevi komadi i danas govore više o stvarnosti Srbije na kraju devetnaestog veka od mnogih „ozbiljnih” dela nastalih u to vreme.
Kako je to u priči „Muzej krilatog deteta”, u kojoj zapadni turisti, između ostalog, obilaze ruševine Černobilja i postkonfliktni region Balkana, zagađen osiromašenim uranijumom, a u kojem postoji kuća deteta darovanog od Boga?
Jezgro, ili, ako hoćete, podsticaj – ma koliko to izgledalo „fantastično” – obično stiže iz stvarnosti. To je slučaj i sa tom pričom. Verovatno na Balkanu postoji mnogo mesta sličnih opisanom muzeju. U jednom sam bio, tu je nastala priča koja u objavljenoj verziji ima malo dodira sa viđenim. Ali ostala je suština – postoji lokus istinske tragedije, to čvorište je u jednom trenutku bilo važno u uspostavljanju identiteta nove zajednice, propagandni potencijal iskorišćen je do maksimuma, snimani su filmovi, a kad je interes nove države prestao to mesto je naprosto zaboravljeno, ostavljeno na brigu komšiluku, vreme je beznadežno stalo, tragedija se preobrazila u nešto groteskno, čak i jadno. Drugu dimenziju te priče čini pokušaj da se fokusira pogled stranca na naše ratne događaje: neznanje onih koji su Balkanom krstarili u poslednjih dvadesetak godina, neznanje o lokalnim prilikama, bilo je dirljivo, ali, nažalost, često i fatalno. Tu se pomenuta priča dodiruje sa drugim velikim komadom iz zbirke, pričom „Moj teča Bond, Džejms Bond” postavljenom u vreme građanskog rata koji je kod nas koincidirao sa Drugim svetskim. Tu istinita građa, ma koliko to čudno zvučalo, daleko prevazilazi izmišljeno.
U Vašoj priči „Agnec”, Božja stvorenja, prosjaci, pretvaraju se u jagnjad pred očima svog eksploatatora i mafijaša, a u priči „Fotelja”, iz starog komada nameštaja, koji dolazi u posed novih bogataša, ističe krv. Koliko se i ovoga puta bavite uzrocima današnjice, onim što je bilo tako „davno” da je skoro nestvarno?
Složićete se, valjda, da je mnogo onoga što smo doživeli u novijoj istoriji, iako stvarno, imalo dimenzije nestvarnog. Niste valjda zaboravili da nam se pre petnaestak godina sa ekrana obraćala državna proročica koja je govorila o skorim zemljotresima u Kaliforniji, novom oružju kojim ćemo pobediti ceo svet? Ponekad je zadatak pisca samo u tome da pamti, preobražava i beleži.
Što je tragedija veća – to su mogućnosti njene eksploatacije veće, kaže jedna Vaša junakinja. Kako ovu činjenicu možemo posmatrati u našoj zbilji i stvarnosti u svetu?
To je namerno zaoštren pogled epizodne junakinje, ali, ako bolje razmislite i nije baš previše zaoštren. Postoji fenomen globalne bezdušnosti, ali to isto imamo i „u lokalu”. Ratovi na našim prostorima bili su dodatno strašni jer je iz našeg društva, medijima, uplivom nevidljivih aktera, pa i delovanjem jednog broja intelektualaca u potpunosti amputirana empatija. Saosećanje je limitirano na „sopstvenu” zajednicu, ne za ljude u celini kako to nalaže hrišćanski etos. U mojoj knjizi „Crvena marama sva od svile”, kao neka vrsta epiloga, pojavljuje se citat iz intervjua starijeg kolege koji, pojednostavljeno, kaže da će „narodne muke” dobro doći kao inspiracija za „nove lepe priče”. To je, barem po mom viđenju, konačni poraz umetnosti i njene misije.
Nedavni događaji u vezi sa izložbom umetnika iz Prištine u Novom Sadu i Beogradu podstiču pitanja o manipulaciji i provokaciji u umetnosti. Šta Vi mislite o tome?
Provokacija je legitimno polje delovanja umetnika. Ona je postojala i mnogo pre no što su dadaizam i nadrealizam oko toga spleli svoju poetiku. Iako je Bunjuel, u svojim sjajnim memoarima, pod starost, sa žaljenjem konstatovao da je prostor za provokaciju sužen, vidimo da to ipak nije tako. Poznajem većinu radova koje Beograd nije imao prilike da vidi, mlada likovna scena u Prištini je vitalna, duhovita i subverzivna, preovlađuje kritika kolonijalnog odnosa umetničkih moćnika prema umetnicima sa „periferije” – to je ono što mladi umetnici u našem regionu dele i utoliko je šteta što beogradska publika neće moći da vidiizložbu. Rad koji je izazvao najviše uzbuđenja subverzivan je pre svega unutar konteksta u kojem je nastao. U izmenjenom kontekstu, u ovom slučaju beogradskom, menja se fokus te subverzije. Ako ste u nedoumici pokušajte da zamislite istu situaciju sa drugim parametrima: čak i visokokritičan rad sa likom Ratka Mladića izazvao bi uzbuđenje među onima koji su u paklu Srebrenice izgubili svoje bližnje. Njima bi sva objašnjenja o kontekstu bila izlišna. Nije nevažno i što je sve koincidiralo sa trenutkom usijanja u našem društvu – ono što posebno brine jeste to što nevidljive strukture umesto pokušaja da se racionalno suoče sa događajima ponovo posežu za „spontano” organizovanim nasilničkim grupama.
Srpskoj savremenoj umetnosti neretko se spočitava neautentičnost i prisvajanje mode sa Zapada. U kojoj meri su ovakva gledišta osnovana?
Reč je, ipak, o jeziku – savremeni umetnik mora govoriti medijskim i svakim drugim jezikom koji se razume dalje nego što dopire opseg nacionalnog jezika. Prostori koje su Maljevič i Dišan osvojili pre skoro sto godina osvojeni su, valjda za sve a ne samo za Ruse ili Francuze. Samo u malim sredinama se nešto što je odavno apsolvirano predstavlja kao sumnjiva novotarija. Naš kulturni prostor je nekada bio mnogo veći pa su te snage bile na margini, sada smo se smanjili i oni koji bi želeli da granica našeg duhovnog prostora ne ide preko granice naše imaginarne zajednice osećaju se kao riba u vodi. Ako je svako prožimanje sa drugim kulturama tako opasno – ne znam zašto se te izolacionističke grupacije ne odreknu kompjutera i Interneta. Pa da, kako je Nićifor Ninković zabeležio Dositejeve reči, „zemlju na raboš drže”.
Da li je na našoj književnoj sceni došlo do smene generacija, i da li su na likovnoj sceni performansi i instalacije preovladali u galerijama?
Smenjivanje generacija je prirodan proces, bilo bi zlo i naopako da se to ne događa. Našu sredinu inače obeležava sindrom „produžene mladosti” ili, ako više volite, kompleks „Petra Pana” – ovde je čovek mlad do pedesete, valjda zato što, u pojedinim oblastima javnog života, gerontokratija grčevito brani svoje pozicije. I ne samo zbog toga, razlozi su brojni. Kako je to oduvek i bilo, prvi zadatak nastupajuće generacije jeste da simbolički ubije svoje prethodnike, za one kojima, po prirodi stvari, pripada uloga mete – a to je sada moja generacija – mnogo bi bolje bilo da se ta operacija valjano obavi. Tek tako može doći do izvesnog pročišćenja, teško da se može očekivati da moji ispisnici raščiste korov koji su jednim delom nasledili a drugim sami posejali. Ako one koji unose novu energiju obeležava solidnost, upornost, visoki moral – onda taj „mali lapot” ima smisla. Ako je, pak, motiv svega himera o pozicijama u književnom životu, priča o moći koja je ovde uvek lažna priča – onda je to unapred propala stvar. U tom slučaju ćemo, kako reče Vinaver, čekati unuke. A što se tiče ovog drugog u našim galerijama, na sreću, ima dovoljno prostora za najrazličitije poetike – nemam utisak da preovlađuje samo jedan jezik.
Čime su podstaknuta Vaša istraživanja estetike javnog prostora na kojima ste bazirali seriju tekstova „Povorka čudesa”, u subotnjem „Kulturnom dodatku” našeg lista?
Kao i putopisni fragmenti koje sam objavljivao u drugoj polovini devedesetih, moji tekstovi u „Kulturnom dodatku” su, u osnovi, „vežbe iz posmatranja”. Igra interakcije viđenog i napisanog. To je možda mesto gde se ukrštaju moja dva zanata. Nadam se, na radost barem dela čitalaca.
Marina Vulićević
[objavljeno: 16.02.2008.]
