Izvor: Blic, 11.Jan.2011, 02:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lutke vredne kao dijamantski prsten
BEOGRAD - Polovinom dvadesetih godina 20. veka za lutku se moglo reći da je najbolji prijatelj devojaka pošto je vrednost pojedinih modela iznosila koliko i dijamantski prsten. Ova igračka ne ostaje samo u svetu mašte iz detinjstva već je ona ogledalo vremena i društva, nemi svedok prošlih vremena zabeleženih na hartijama i fotogafijama. „Parče detinjstva” još se može pronaći na izložbi „Mamaaaa, kupi mi...“ u Etnografskom muzeju, gde je prikazano oko 120 godina igre lutkama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na ovim prostorima.
Pravljene su od porculana i gline, ali i drveta i krpica, kaučuka i plastike u domovima, zanatskim radionicama ili velikim fabrikama. Stizale su iz Beča i Budimpešte, Pariza i Trsta, potom i sa Bliskog istoka. Svaka je imala i prateći deo: odeću, kolica, nameštaj i posuđe.
- Igračka prati tehnološki razvoj i ona je priča o svakodnevnom životu, ali prenesena u dečji svet. Tako one s kraja 19. veka u potpunosti oslikvaju način života tog vremena, dok proizvodi velikih fabrika koje drže monopol s kraja 20. veka pokazuju agresivnost koja vlada u svetu u kome danas živimo - kaže Vesna Dušković, autorka izložbe „Mamaaa, kipi mi...".
Lutka je jedna od najdražih dečjih igračaka, jednako draga devojčicama, mamama i bakama, a krajem 20. veka postala je i deo dečačkih igara. Svoje mesto pronašla je i u kulturama, tradicijama i običajima širom sveta.
- Prvobitno je zamišljena kao predmet nemenjen dečjoj igri, ali lutku su rado posedovale, čuvale, poklanjale i izlagale odrasle žene. Vudu lutkice, kojima se osobi nanosi zlo, u Srbiji nisu prisutne, ali su lutke u Vojvodini stavljane u prozor kako bi zaštite decu od zlih sila i bolesti, posebno u doba epidemija. U prozor je stavljano i onoliko lutaka koliko ima stasalih devojaka za udaju, kako bi se prenela poruka da se očekuju prosci - objašnjava Dušković.
Prema njenim rečima, šezdesetih godina omiljena lutka na ovim prostorima kupovala se u Trstu, ali ona nije bila namenjena igri. Ona je bila simbol pripadnosti višem društvenom statusu, a u nekim domovima bila je i zamena za neimanje ćerke ili dece. Autorka izložbe Vesna Dušković
- Lutke su deci pravili i roditelji od ostataka starih krpa i vunice. Ipak, najlepše su one koje su deca sama pravila. Za osnovicu su uzimali drvce, oko koga su obmotavali staru krpu i vunicu. Bilo je jednostavno napraviti ovakvu igračku, ali je njena vrednost upravo to što je jedinstvena - kaže sagovornica.
Za potrebe izložbe, koja je otvorena do aprila, „Matel" je Etnografskom muzeju pozajmio i nekoliko lutaka Barbike i Kena, igračke koje su obeležile dečji svet 20. veka.
Lutke imale svoje doktore
U Srbiji nikada nije postojala fabrika lutaka, ali su u većim gradovima postojale zanatske radionice u kojima su se pravile lutke. Takođe, sve do polovine šezdesetih godina 20. veka postojali su i „doktori za lutke".
- Lutke su bile izuzetno skupe i deca u gradu su imala do dve takve igračke, pa su lutke, kada se polome, nošene na opravke, koje su takođe bile skupe. „Doktori za lutke" oglašavali su se u novinama, kao i prodavci igračaka. U „Politici” iz tridesetih godina može se pronaći oglas izvesnog Piroćanca koji je i prodavao i opravljao lutke na Terazijma, a poslednji „doktor za lutke" radio je do kraja sedamdesetih godina na Čuburi - navodi Vesna Dušković.
