Izvor: Danas, 28.Apr.2015, 19:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Love hurts
Marksistički posmatrano - a ja volim da neke stvari posmatram marksistički - Aleksandar Vučić je istorijska nužnost, da ne kažem baš vrhunac istorije srpske državnosti. Tačnije bi, u stvari, bilo da sam napisao - mnoštva istorija mnogih srpskih državnosti - a zašto je to tako, pokušaću da objasnim u današnjoj kolumni.
Nama se čini - a i dresiraju nas da nam se tako čini - da srpska istorija uvek počinje nakon poslednjih održanih izbora. Sve pre tih izbora - >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ma ko da ih "više nego ubedljivo" dobije - opisuje se kao mračna prošlost ispunjena pljačkama, nezakonitostima i opustošenjima. Pošteno govoreći, dobitnici izbora u toj stvari ne greše; njihovi prethodnici su - uz malo preterivanja - vaistinu radili sve što im se stavlja na dušu. Naša nevolja sastoji se u tome što "više nego ubedljivi" dobitnici sledećih izbora isto to kažu za novopečene gubitnike i što - kao vaktile gubitnici - takođe ne greše.
Pa dobro, reći će neko, kako se nama, građanima Srbije, već decenijama omiče da biramo osvedočene poštenjačine koji se, čim na izborima prdnu u čabar, pretvaraju u prevejane lopuže. To je, čestnejši đuturimi, zato što se državni poslovi u Srbiji ne vode u skladu sa razumom i zakonom, nego se temelje na emocijama. Srpski vladari ne rukovode i ne vladaju državom, oni je vole, kao što - pod uslovom da se ne uskurobecamo - vole i nas. Ono davno "Slobo, volimo te - volim i ja vas" samo je eklatantan primer politike emocija. I svaki sledeći Slobo je, manje više (ne)uspešno, sledio njegov primer.
Logičnim se onda čini da se naši državotvorni emotivci okružuju ljudima koje vole, pa je tako Jego ex Sijatelstvo u Prezidencijalnom konaku okupio ekipu iz kraja plus omiljenog đaka, a i Overlord je popečiteljska mesta popunio pajtašima i - očigledno zaboravljajući Milošev i Karađorđev primer - kumovima.
Sve bi to bilo u redu da nije kletih srpskih podela. Nikako nam ne polazi za rukom da onako saborno zavolimo jednog državnika i da nas Bog veseli. Ako se delu Srbalja neki državnik ne dopadne, deo Srbije ne radi na tome da ga na sledećim izborima makne, i da ga zameni nekim ko će postupati po zakonima, nego počinje da ga mrzi i na sledeći izborima glasa za dilbera koga je u međuvremenu zavoleo. Iz rečenog proizilazi da greška nije toliko u političarima - iako su većinski pogrešni - koliko u narodu koji sopstvene interese podređuje emocijama. I još se time ponosi. Racionalno biračko telo bi - po sili nužde - poverenje ukazivalo racionalnim političarima, a ne masovnim ljubavnicima, a političari bi - kada ne bi stalno zaboravljali Miloša i Karađorđa - zdušno radili da građane nahuškaju na racionalnost. Kad smo već kod ljubavi, ne mogu a da vam - citatom iz Branka Ćopića - ne otkrijem ko je izmislio ljubav. "Ljubavu su", kaže Branko, "izmislili ono, znate, što gledaju da ne plate".
