Izvor: Politika, 25.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi smo jer se plašimo
STRAH
Jedna kapitalna knjiga ovog toplog leta ostala je nekako po strani, iako bi mnogi pre nego što se maše bilo kog rada, umnog ili fizičkog, trebalo da je bar prelistaju. Malo je kultura koje imaju takvo delo, iako je njegova tema samo na prvi pogled obična i svakodnevna. Reč je o strahu, o najrazličitijim vrstama straha s kojima se čovek suočava i prolazi ili ne prolazi uspešno kroz njegov tunel. Jer strah je kao kameleon: menja svoje lice i naličje, pojavljuje se nenadano i isto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako nenadano gubi, plaši čoveka, ali ga i hrabri da se s njim suoči, pošto je konačan i smrtan i taj trenutak ga kad-tad čeka.
Strah je deo nas samih, bio unutarnji ili spoljašnji; on je i naša fizika i metafizika, jedan od temelja koji nas, možda, više oblikuje nego bilo šta drugo.
Kako onda taj neuhvatljivi deo našeg individualnog i kolektivnog obuhvatiti između korica jedne knjige. S tim našim nerazdvojnim pratiocem uhvatio se ukoštac prof. Ljubomir Erić koji se tridesetak godina u svojim studijama bavio problemom straha. Ovog puta otišao je korak dalje napisavši "Rečnik straha", delo kojim, možda i nesvesno, želi da ukroti sile koje čoveka prate od rođenja do smrti. Zato sve pohvale i novoj izdavačkoj kući "Arhipelag".
Postmoderni roman
Kao dobar poznavalac ljudske prirode, ne samo teorijski nego i praktično, pošto pisanje knjiga dopunjuje i praktičnim psihoterapeutskim radom, uz to Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke teorije, kao i bihejvioralne i kognitivne teorije straha, prof. Erić ponudio je čitaocu štivo koje može da se čita i kao postmoderni roman. Posebnu pažnju posvetio je samom pojmu straha i njegovim mnogobrojnim, skrivenim ili otvorenim ispoljavanjima, normalnim ili patološkim, i načinima lečenja, zaključno sa strahom od straha i strahom od smrti koji, kao što je poznato leži u osnovi svih pojava ovog našeg zlokobnog i otrežnjujućeg neprijatelja, ali i prijatelja.
Iako će se poneki čitalac ovog kapitalnog dela osećati kao u Labirintu iz Knososa, sigurna sam da će iz njega uspešno izaći, jer celokupna naša kultura, uz neke druge značajne pojmove, ima strahu da zahvali za mnoga otkrića i civilizacijske pomake. Mnoge institucije i običaji u starim kulturama nastale su kao sistem odbrane od straha, prvenstveno straha od smrti, koji stoji u osnovi filozofije, velike literature i umetnosti uopšte, ali i hrišćanske religije koja je primarni čovekov strah pobedila obećanom nadom. Ne moramo biti vernici da bi kroz priču o Hristovom životu, umiranju i vaskrsenju sagledali moguću nadu koja može da poništi ili ublaži bar neka ispoljavanja straha.
Nažalost, to se nije dogodilo, ne zato što nevernika ima više od vernika nego zato što su same crkvene institucije, naročito u srednjem veku, osetile da je strah jedan od najboljih načina da se pastva drži u pokornosti. Crkveni "izum" i dalje je na snazi – sekularna, ateistička društva današnjice, dobrim delom, svoje postojanje imaju da zahvale i tome što je strah, posle svih mena, postao i jedan od ovovremenih vrlo uspešnih načina da se uz njegovu pomoć stiču i zadrže vlast i moć, na kojima opstojavaju moderna društva, možda još više nego stare civilizacije.
Na početku "Rečnika straha" Ljubomir Erić navodi jedan izuzetno zanimljiv i za razmišljanje podsticajan iskaz nepoznatog Eskima o strahu: "Mi se uvek bojimo, bojimo se svega: bogova, duhova, neba i zemlje, gladi u ovim našim ledenim kolibama, bolesti koja je uvek oko nas, smrti, patnje, nevolja, zlih duhova, duša onih koji su umrli, svih ostalih nepogoda koje su uvek oko nas. Zbog svega toga mi ništa ne znamo, ništa ne pitamo i ništa ne tumačimo. Sve što imamo jeste stalni strah od nevidljivih sila koje nam stalno lebde pred očima".
Još da je ovom citatu dodao malo poznati podatak da jedno indijansko pleme i danas najveći deo vremena provede u lakom trčanju da bi na taj način savladalo strah koji je svuda oko njih, baš kao u ledenim eskimskim predelima, priča o strahu bila bi sasvim zaokružena, toliko da bismo mogli zaključiti da je čovek biće straha.
U toj igri sa nepoznatim neke od starih civilizacija, posebno antička Grčka, razvile su čitavu lestvicu vrednosti, koja je bila misaono produktivna. Grci su izgleda prvi shvatili da se od straha, bilo da je reč o pojedincu ili o kolektivu, ne može osloboditi, ali da se svi oni strahovi koje navodi nepoznati Eskim mogu na izvestan način "kontrolisati". Moguće je da je tako rođena umetnost, jer je čovek prvi put bio prinuđen da koristi svoju fantaziju da savlada prostor koji ga plaši, pošto ne zna koje ga sve nepoznate sile naseljavaju.
Religija mu je pomogla da taj prostor najpre naseli najraznovrsnijim bogovima, jer nepoznato je kao i danas kod čoveka izazivalo takav strah i zebnju; ono je bilo jednako ništavilu i nebiću koje ljudska svest ne može da pojmi i prihvati. Na kraju je došla filozofija (ne kaže se uzalud da filozofija kao Minervina sova izleće u predvečerje da osmisli pređeni put) – da destruktivno dejstvo straha pojmovno uredi i samim tim smanji njegov pogubni uticaj i na pojedinca, i na čitav kolektiv.
Savladano vreme
U svojoj filozofsko-naučnoj klasifikaciji Aristotel iskonski strah razlaže u niz poredaka, od estetičkog i filozofskog, do prirodnjačkog, sociološkog i na kraju metafizičkog. Kako nigde ne bi ostalo ni najmanje prostora za nepoznato (koje u čoveku izaziva različite strahove), Aristotel je na početak celokupne građevine naše egzistencije stavio prvobitnog pokretača. Kao što je poznato, to ni izdaleka nije bio kraj strahu – ceo srednji vek tresao se od straha; tek je racionalizam u 18. veku još sveobuhvatnije obnovio Aristotelov poduhvat, smestivši u enciklopedije sve dotadašnje znanje, pa i strah.
Ali savladani prostor, što je već učinio Aristotel, nije isto što i savladano vreme. To je strah savremenog doba, ono egzistencijalističko danas, ili hamletovsko danas i ovde, dakle ne više ono prostorno, spoljašnje, već naše unutarnje, ona vertikala koju je svojim "Beskrajnim stubom" naslutio rumunski vajar Konstantin Brankuzi. Da li je on preteča one nedosegnute i nepoznate vertikale između mikro i makrokosmosa, u kojem obitavaju crne rupe, kao zamena za nepoznato koje je pojedinca plašilo na Zemlji?
U tom smislu "Rečnik straha" prof. Erića treba posmatrati i vrednovati kao još jedan važan pokušaj da se pojmovnim uređenjem dejstvo straha smanji, a možda i pobedi.
[objavljeno: ]
