Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Apr.2020, 18:47

Ljubomir Živkov: Uloga zime u svakom domaćinstvu

Bi li život bio moguć bez zime? Odrečno sam na ovo pitanje odgovarao čak i kad smo učili o delovima globusa di je stalno leto, ili di je stalno kao tik uoči letnjeg raspusta, ili kao kad se polazi u školu, i kad cvrče kola natovarena plekanim buradima punim grožđa; znali smo već i predele u kojima je stalno zima, ni to mi nije bilo po volji: magija zime bila je u njenom dolasku i u njenom povlačenju, možda čak i više nego u njenom trajanju, koje jeste bilo neuporedivo sa drugim >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << godišnjim dobima, sva sam ih visoko cenio i posmatrao kao da sam zaposlen u Hidrometeorološkom zavodu, ali proleće, leto i jesen imali su nešto zajedničko i postepeno, kao da su u selo jedan za drugim dolazila tri rođaka, da bi nekad naglo, a nekad nakon dužeg, ali bezuspešnog otpora opsadi, selo i atar predali nekome ko je tuđa kost – zima.

Trebalo je da stigne ili uveče, kad je svečana akademija povodom Dana armije, ili na samo lice praznika, ali se kao i svaka sila pojavljivala kad je njoj bilo zgodno, pa bismo još pre Dana republike osetili miris snega; mraz još nije stegao zemlju, zidove, drveće i vodu u Dolji, ali samo što nije, i retko je koji svinjokolj, a padao je uvek oko 29. novembra, protekao bez snega; zima je na nekoliko dana povezivala seljake sa radnicima i poštenom inteligencijom koja je tada imala slobodne dane, dva za blagdan, i najbliži vikend, zima je spajala selo i grad, deca poslata na školovanje dolazila su sva do jednog kući, da pomognu kad se kolju svinje, ali i da jedu još toplu kožuru sa tek oprljenog svinjčeta, da probaju tek napravljene kobasice, da jedu krofne danju, i kiflice sa salom uveče, i da ponesu, kao i rodbina nastanjena u varoši, teške torbe sa provijantom; nisam imao kameru, čak ni fotoaparat da snimim sve koji šljunčanom stazom žuridu na voz, nesigurni u to koliko je sati i kakav je tačno red vožnje Jugoslovenske železnice: gosti i oni koji ih prate na stanicu (nastanicu) svi povijeni unapred, košava ih vraća u rodno mesto, šibani snegom, muškarci sa šubarama, lepši pol sa debelim maramama koje su i marama i šal - partizani na Kunovoj ilustraciji, ili većnici AVNOJ-a koji iz različitih delova naše okupirane zemlje prte kroz nepogodu, radi zasedanja koje će posle biti slavljeno u selu i više nego u prestonici, gde se naprosto nije radilo.

Pre Svetog Nikole zima bi učvrstila svoju vlast, sa krovova i nastrešnica vise ledene sablje, staklene džide bez drške, ili nadole upereni vrhovi kopalja, i onih kakva su nosili rimski vojnici, koji su, gle, nekog dalekog dana međ danima ravnice prešli i preko moje buduće avlije, jedna je ledenica duža od ostalih – tebe je Deli Kara Mustafa, bolestan, zaveštao našem Hajduk Veljku.

Zima bi, u slavu jednakosti, upriličila izložbu u svakoj kući, na prozorima smo, kad otvorimo špaletne, umesto oraha, duda, i Pajine kuće, na oknima imali jedinstvene crteže, sedefne grafike, nacrte sveta kakav nigde osim na staklu ne postoji, i koji će, kad zidana furuna pusti jaru, i kad sunce zasija, nestati da se nikad više ne pojave onakvi kakvim su se stvorili noću, u potpunoj pomračini; lampa je odavno ugašena i možeš samo da dlanom proveriš hoće li dozidnica zaustaviti mraz koji se probio do polovine zida, dok sa utrina zavija vetar: ja vam dolazim čak iz Rusije, gde me je kao dete slušao i Aleksandr Sergeevich.

Za Svetog Nikolu su uveliko utabane putanje po kojima možeš i u natikačama da ideš, a da ti stopala ostanu suva, iz Velikog sokaka će nam poslepodne doći kuma Stojan – kad je to bilo kad od februara nema više ni njegovog sina Branka – sa Brega Rada i tetka Milena, a već za Vovedenje će moji baba i mama u Orlovat: kako su sela između kojih je dvanaest kilometara dobila tako različite slave, mi Malu Gospojinu, kad se sve zlati i kad se leto bori za prekovremeni opstanak, a Orlovaćani su svečari četvrtog decembera, kad jedino vozom možeš da im odeš, jer nema baš svaka kuća velike sonice.

Ko je stvorio i patentirao jedan od najlepših mirisa, ako nije zima. Nijedna se fabrika parfema nije okušala da ga proizvede i proda u flašicama: kad se oprani veš, a naročito veliki veš, osuši i ukruti na mrazu, kad se unese u sobu i stavi na furunu i oko furune, pa okleva da se otkravi: ne može dugo da odoleva i dugo da miriše, ali potraje taman toliko da požališ što nisi u klimatskom pojasu gde je vazduh stalno takav.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...