Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Mar.2016, 00:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Stilske figure II

Znatno pre nego što ćemo se u vežbanci postarati da naše pismene zadaće ukrasimo stilskim figurama, poređenjima, hiperbolama i sličnim prešmundracijama i preterancijama, već smo svi iskusili razliku među usmenim pripovedačima: Vojina Toračkog pusti doktor Kujović iz plućne bolnice da sa najbližima provede najradosniji hrišćanski praznik koji se te godine našao u bratskom kolopletu sa međunarodnim praznikom rada.

I Vojin nekog sretne već na železničkoj stanici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << nazdrave susretu i dolazećim blagim danima, iz čuture opletene najlonom (a to je pletenje u plućnim bolnicama bio čest hobi), nastave da piju u vozu, u Farkaždinu sačuvaju ovaj trend, posle praznika prva vizita, doktor će: „Čika Vojine, kako ste proveli praznike?" – „Kako?... U neznanju!"

Ljuba Torački, bio je Vojinov rođeni brat, crkvenjak; vodio je računa i o crkvenoj zgradi, satu, porti, bio je pojac, režirao školsko-crklvenu priredbu u svetosavskom domu, delio đacima deklamacije o Svetitelju, a shodno dečijem uzrastu i otresitosti, preslišavao svakog izvođača ponaosob; odrastao je u crkvi, jer mu je i otac imao istu titulu i posao, e, njemu će ne znam kojim dobrom sveštenik: „Jel vi, čika Ljubo, poznajete tipik?!" – „Ja, jel poznajem tipik?! Pa ja znam kolko ima eljuga na tavan!"

Već pominjani Zlata Šušakov, čiji je sin Stevan kao švigarac skrjao krilo od fijakera kad je kočijašio po Zrenjaninu da popa kupi Božić, školovao se u Titelu, ode na roditeljski, vidi da sinu račun ne ide od ruke, ni zemljopis, pa ni veronauka, fiskultura međutim pet: „A znači samo iz turlovanja petica! To je sve mama zaslužna, cile-mile, svaki put dvoje taljiga gurabija..."

I tako, kao mera za gurabije javljaju se taljige, u ovom slučaju dupla doza, ali zar nije to zabavnije čuti nego da je školarca mati razmazila ili iskvarila?

Moja se baba nikad ne bi priključila drugama ili ukućanima kad bi se ovi čudom čudili i divili kako je taj i taj, iz Novog Sada ili iz Beograda, ostao očuvan, držeć i tako mladolik, a stariji četir godine od našeg Lale: „Bože, kako je rumen, nepostaran, neizboran..." – „Ne-izra-đen!" – presekla bi baba tonom veštaka iz Visbadena i odmah bi nastavila da žrna mak ili da seče žežu za ćuriće.

Njene su ruke bile iskrivljene od muže krava, muške su paorske ruke bile još grublje, ispucale, kvrgave, čak i kad su bile najčistije u njima kao da je još bilo zemlje zaostale sa njiva, iz rita, sa cigljane, od kopanja bunara, trapa za krompir, rova protiv neprijatelja, u dlan se upisuju svi panjevi vađeni iz zemlje, pa cepani sikirom, sva repa izvađena pa bačena u kola, da bi bila istovarena u zemprozu, uglavnom se jednom povede razgovor o tome koliko mlogo radimo, kako ćemo umreti stojećki i kako to već ide, a Krsta Nikodinov (koji čak i u seoskim uslovima važi za vorkoholika i udarnika) će o sebi: „Gle dlan: možeš kosu da kuješ na njega!"

Eto, ostavljam vas u subotnje veče sa vašim gurabijama, ali budite suzdržani: jedne taljige i dosta!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...