Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Dec.2019, 22:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Slikanje

Slučajno sam na televiziji uhvatio krajičak razgovora Dragana Babića sa fotografom kome nisam ni čuo ime, potonji naširoko i radosno pripoveda o svome zanatu, o svojoj misiji da proizvodi uspomene, poslenik RTB-a pita: “Šta mislite, kakav bi bio život da nije fotografije, da i ne postoji fotografski aparat?” – “Au… bilo bi…” – nasmejao se iznenađeno i pomalo uzrujano upitani, nikad ga niko nije stavio pred takvu istorijsku mogućnost, “bilo bi loše, nikako ne bi bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << dobro”, zaista, zar da čovek vidi sebe jedino u ogledalu, na kojem su se, kao na rukama starih ljudi, pojavile već i pege, ili da bude utubljen samo dok su njegovi potomci živi, i da bude zapamćen kako se već razboleo i kako leži okrenut zidu, zagledan nepomično u šaru na moleraju, dok mu isprekidano disanje donosi miris kreča koji ranije nije toliko osećao, jer nikad nije toliko dugo ležao budan, sad je već i okrenuo leđa onima koji dolaze da ga još jednom vide, na zidu stoji njegova uramljena slika, pripadnik konjice u uniformi Kraljevine Jugoslavije, prav, jak, nerazboljiv, pa ko baš hoće može na tome da odmori pogled!

Moja kuća, koja je letos, ne znam kog dana, napunila devedeset šest godina zacelo je dosta dugo bila zvana novom, doživela je da bude snimljena i profesionalnom kamerom, a njenu prethodnicu, našu staru kuću, ne mogu da vidim, niko na početku dvadesetog veka ne bi potrošio film da slika fajermaor i klupu na kojoj se sedi nedeljom, staru kuću ne mogu da zamislim, je li bila pokrivena trskom, iako je nauka već bila pronašla crep, a nema, gle, više nikoga ko bi se nje sećao i ko bi mi je, sledeći svoje varljivo pamćenje, opisao. To je bila kuća iz koje su se moj deda i njegov brat Mila odelili, dok će im se sestre, Marina i Spasinka udati.

Tom sada nezamislivom kućom rukovodio je legendarni Daca, poslednji registrovani pušač u našoj lozi, a koji nije nikad otišao u Bečkerek da se slika, Daci, kome je ime bilo Laza, je moja baba, tada nova mlada, po službenoj dužnosti palila lulu; starosta koji je bio strog, možda i prek, uljav, nije se upinjao koliko treba da se duvan upali, pa je mlada ne jednom poželela da ga njegovom kožnom duvankesom udari, ne baš prekočiju, ali po temenu, kao što je on gromoglasno šopao, to bi puklo jače od šamara, svoje unuke, Dušu, Ivana i Miladina, kad bi ga ovi začikivali dok zimi sedi nuz furunu.

Ni naredno pokolenje, njegovi sin i snaja, Gena i Milica, isto se nije nijedared slikalo. Nisu imali kade, nisu imali novaca, ni moja baba nije imala nijednu sliku iz detinjstva, pa ni sa venčanja, u čarobni svet fotografije zakoračiće tek kad naš zet Luta bude kupio aparat koji škljocaće nekoliko letnjih dana godine možda hiljadu devesto pedeset devete ili šezdesete, na slikama je ostala i baba, i njena sestra Smilja koja je isto bila došla na posedak, vidi se vinjaga koje više nema, vidi se drvena ograda baštice, prizori usput sačuvani, sve su slike pravljene u apolinijski čas, u puno podne, dok je možda i zvonilo, sve su pune sunca koje će posle toga zalaziti i izlaziti još hiljade i hiljade puta, ali samo ti dani i ti zraci blješte i danas u kutiji od cipela koja je uspešno odmenjivala album, tu sam i ja u mornarskoj majici koji su mi Luta i Zaga doneli, matrosko odelo je imalo mnogo dete i između dva rata, i posle Oslobođenja, ali ovakvu majicu, koja je imala i okruglo kormilo, kakvo ćemo videti tek kad se bude davao “Mobi Dik”, nije imao niko u celom Zelenom sokaku.

Baba je rado pozirao sa svojim zeljama, Olgom i Sojkom, kupljenim u Đakovu, kupao ih je često na Selištu, a i u štali im je redovno prao repove, nije ih baš bečio, ali bi ih lakim kasom rado proterao kroz centar, jer su lepo išle, složno i sa glavama uvis podignutim, sa kopitima odvajanim od prašine više nego što je bilo neophodno, kao da su i one razumevale da su na smotri, a ne na pustoj leniji u ataru, pa je Živa Torački kazao: “Av, gle, kav Dunđerski!”, ali prethodne dve naše kobile, Manci i Sajka, nisu se našle ni na jednoj slici i prepuštene su memoriji moje sestre i mojoj, pamte ih još jedino jasle i merdevine u kojima im je bila servirana detelina i seno iz Kurjačke kutine.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...