Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Okt.2020, 18:33

Ljubomir Živkov: Redak zver

Na tavanu sam, dok je sunce kroz dve badže osvetljavalo čestice prašine – u ta dva paralelna kosmosa stalno one igraju i kruže, gledao neko ili ne – pronašao nešto teško, umotano u krpu neodredive boje, parabelum iz Drugog svetskog rata, za koji ću morati da polažem ispit iz streljaštva i idem kod očnog lekara ako mislim da ga zadržim, kad, nije pištolj sa onom dugačkom cevi, nego žig za marvu, fali mu drvena drška, slojevi rđe stvarani na njemu više od pola veka su kao godovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << na panju, obrastao je u čvrste i oštre čekinje – sidro davno potopljene lađe; ali ja te ne vidim prvi put, materijalni dokazu da smo nekad bili gazde tolike da je marvu valjalo žigosati, ne samo što te ne vidim prvi put, nego te se sećam usijanog, užarenog kao potkovica kod Gige Dojnovića, kad je mašicama, tom crnom, ogromnom kovačkom pincetom, ili su to klješta bila, prenosi iz vatre na nakovanj, ali se žig u mom sećanju pojavljuje nakratko, kao da sam protivno ferboti gledao kako neko švajsuje, pamtim užarenu radnu površinu, a ne mogu da u sećanje dozovem vatru na kojoj je žig usijan, ne sećam se ko drži krave, očito sam u kritičnom trenutku zažmurio, ili je neki deo dečijeg uma izbrisao ono što mu se učinilo okrutnim.

Tolike su dopisnice ispunjene pukim sećanjem, koje ako i nije u svemu bilo verodostojno, obnavlja neizgovorene uspomene, priziva glasove, lica, prizore, žig bi morao da bude moja madlena (mada ga nije lako progutati kao parče keksa) i da oživi u celosti barem jedan letnji dan, međutim, baš oko njega, opipljivog i nedvosmislenog – iščezava, ili se udaljava sve što sam morao videti.

Žig je na ćirilici, metalno Ж, istovetno kao Ж-жаба u bukvaru, veliko kao šara na crkvenoj porti, to smo mi, Krstini, koji u državnim i crkvenim knjigama nosimo prezime na Ž, prethodno slovo je Л, mora da mu se otkrjala polulopta koje pravi Љ, da, ispod Л ima poprečna metalna šipka, koja drži slovo na pretećoj po marvu tastaturi: “To je A!”, uzviknula je Anja, kad sam joj pokazao šta sam našao i samim tim prisvojio, ali niko naš se nije zvao na A. Ne vidi se, međutim, nikakav trag loma, sa “Л” nije otpalo parče, nije nikad ni bilo Љ: žig sam pripisao čukundedi Daci, a čije je kršteno ime bilo Laza.

Koliko sam mogao imati godina kad sam ugledao usijani žig i kad sam osetio miris oprljenog epitela krava, a koliko je godina mogao imati Daca, kad je dao da mu se napravi žig? Moja baba je kao nova mlada bila dužna da mu pripaljuje lulu, njegovi ga praunuci pamte, što bi značilo možda da je živeo do trideset treće ili trideset četvrte godine XX veka, pamtili su ga ne samo baba, nego i Karči i Boža, rođeni dvadeset osme. Pošto je slovio za dugovečnog, možda je živeo osamdeset godina, neka bude da je rođen oko 1853, ako se gazdom samoproglasio u svojoj dvadeset petoj godini, onda žig potiče iz 1878. godine, ta mora da je vršnjak sa nekim istorijskim događajem – kad je bio Berlinski kongres?! Jeste! Dok su u Berlinu učesnici pomno slušali šta im Bizmark govori, u kovačnici koje odavno nema izliven je (pre nego iskovan) žig, možda se to moralo poručiti u Bečkereku, u nekoj manufakturi koju ondašnji Farkaždin nije imao. Voleo bih da čujem kako Daca posle večere ili usred nedeljnog ručka poteže pitanje žiga, i kako predlaže da se u kovanom gvožđu pojave njegovi inicijali, koje sa kravljih sapi, ili ovčijih, neće ubrisati ni kiša, ni sneg, ni preplivavanje Tamiša ili Tukoša. Koliko je žig koštao, i je li oproban na nekom starom grudnjaku ili propalom bundašu pre nego što je pušten u zvanični opticaj? Ne znam koliko je godina žig korišćen, ne pamtim ni kad se od žigosanja odustalo, ni šta sam kao svedok žigosanja osećao. Trebalo je, pošto sam bio ne samo pismen nego sam provodio dosta vremena baš u Pošti, koja me je držala u trajnoj zadivljenosti, da anonimno prijavim šta moji rade životinjama, ali kome? I da sam bio svesniji i kuražniji, da sam i ushteo da se zaputim stazom izdaje, nisam mogao pomisliti da možda i u FNRJ postoji društvo za zaštitu životinja koje takve dostave baš jedva i čeka.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...