Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Jan.2018, 15:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Otkriće Italije II

Ne znam gde su se putnici za Trst dogovarali o zajedničkom trgovačkom poduhvatu, moralo je to potrajati, jer je svaki razgovor podrazumevao lično prisustvo, sastav je bio mešovit, i čak mislim da su žene bile brojnije, ne znam jesu li kao preteča današnjih turističkih grupa Farkaždinci imali kakav popust na železnici, smeštaj im u Trstu nie ni bio potreban: spavaš u vozu, u drugoj klasi, tamo stigneš zajtra, pazariš ceo dan, uveče natrag nastanicu, i noću kući.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
Još u ono doba oslanjao sam se na pisanu reč, te deda dobi cedulju na kojoj je hemijskom bilo napisano SUPER RIFLE, porudžbinu je na moje oči metno u šarajtov, i trebalo je istrpeti dve noći i dva dana, dvoe sutok, što bi rekli Rusi, do novog života i novog položaja u društvu.

Avaj, vratili se putnici, sa kuferima, sa putnim takozvanim torbama, i kesama: “Nisam ti kupio čakšire. Bile su zdravo skupe.” Ne znam je li nosio samo onoliko dinara koliko je SFRJ dozvoljavala, je li dinare zamenio kod tamošnjih crnoberzijanaca, ili se priklonio kursu u zvaničnoj menjačnici, uglavnom je moj deda na Ponte Rosu morao biti niko i ništa, kao što ću i ja biti sedam godina docnije. Sa mojim drugom Svetislavom koji će već kao maturant dobiti auto (crveni, opel manta se zvao, model koji se ne zaboravlja) doći ću tamo gde je moj deda shvatio koliko je položaj našeg naroda težak, čak i kad ne ratuje.

U menjačnici je na zidu k udivleniu moemu stajala crnobela, ali razgovetna slika Musolinija, kod fašiste sam zamenio dinare za lire, i kad smo našli radnje sa superriflama nisam imao dosta novaca, iako sam prethodno popio samo espreso ponovio sam dedinu istoriju - nisam kupio farmerice.

Komšiluk se ljubazno i predusretljivo okupio da prisustvuje svečanom pokazivanju svega što je deda doneo iz čarobnog industrijskog zapadnog sveta: prekrivač za bračni krevet, nalik na leteći ćilim čije sam šare znao iz bioskopa, blještav i monolitan, bez onih seljačkih niti koje vidiš na ćilimu, a koje odaju domaću radinost i životinjsko poreklo streke; iznad njega će ići jastuk punjen ne znam čime, a koji ima čisto ukrasnu namenu. I on je u više boja, opšiven je posebnom našušurenom trakom nalik na svilu, a za razliku od naših jastuka koji su bili četvrtasti, lažni i eksterni jastuk je obao, ima ispupčenje, izdignuće na sredini, humku takoreći, i spušta se u blagim simetričnim lukovima do podloge tj. prekrivača.

Nad jastukom slika, sa originalnim ramom, radom nepoznatog talijanskog tišljera: “Devojački san”, djeva u providnoj, ali ipak čednoj spavaćici, na terasi, dok povetarac sa Jadrana ili Tirenskog mora leluja isto tako providnu zavesu, trebalo je to proneti pored naše carine i doneti vozom do kuće, sa presedanjem u Beogradu i u Orlovatu: da Širaj na povratku iz zarobljeništva nije doneo švapski nakovanj, smatrao bih ovo dedino herojskim delom.

Moja sestra dobi plisiranu suknju i komplet od tankog sivog sunđera, dotad neviđen u istoriji naše porodice i u našem govornom području; zahtevao je dodatne šnajderske intervencije, da li kod Nine Mirjane, ili kod naše snajkice Danice, uglavnom mora da je singerica na maternjem jeziku onako za sebe kazala: “Da sam juče umrla, ne bih znala da postoji ovakav materijal za žensku odeću.” Deda je na svoju ruku odlučio da ne donese nikome šuškavac, i naš se italijanski period tako završio.

Kod mog strica Nikole, koga od prošle godine više nema, došao bio njegov drug, zvani Bongo, u farmericama kakve je nosio Ričard Vidmark, samo su Bongove imale još i poklopce na zadnjim džepovima, Bongov deda bolje se spremio kad je išo u Italiju, kod Ljube Toračkog dolazi njegov brat Živa, iz Novog Sada, i sa mišićima na rukama koji podsećaju na Stiva Rivsa, iako su malo manji, iz Orlovata stiže Petruc, zvani u rodnom mestu Petruc, sa dugačkim “u”, isto bolje razvijen od nas, njih dvojica su preteče i vesnici bilderaja, nama naravno nepoznatog, danju su glavni na Tamišu, uveče u centru, jer obojica osim tegova koje nismo nikad videli imaju i farmerke: super rifle.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...