Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Dec.2018, 14:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Muška posla
Ko je imao ludu sreću da se rodi u selu susreo se sa psovanjem mnogo pre nego što će naučiti da čita, pcovanje je uostalom bilo usmeno, u ono malo knjiga koje ćemo čitati neće se provući nijedna takva reč, držali smo da bi u štampariji slovoslagač bio streljan kad bi mu nešto tako subverzivno promaklo, i proći će silne godine pre nego što ćemo u bioskopu čuti Ljubu Tadića da opsuje pritoku naše najveće reke Save. „Zašto ja ne smem da pcujem!“ – „Zato što si mali! >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << To je sramota! Pcovaćeš kad urastiš!“ - Kad će to da bude?! Nepisanim zakonom su deca, ali umnogome i ženskadija, držana u neravnopravnom položaju.
Iz govora kao da je, napokon, iskorenjena odvratna reč „kuš!“, koja je bila deo muškog, svekarskog rečnika, i ne pamtim da sam čuo ženski glas da se ikome obraća tom rečju koja zvuči isto kao „čibe“; ženskoj osobi koja više ne živi sa svojom materom i ocom bilo je pametno da u novoj porodici kušuje, imali smo dakle i glagol, koji je bio trajan: nisi mogao da iskušuješ svoje, pa da se opet kačiš sa nadređenima, kao što danas možeš nekog da ispoštuješ, pa si opet slobodan i miran.
Uzvik „kuš“ imao je manje preteću zamenu koja je već mogla da potekne i od kakve staramajke, a to je bilo „drž>usta!“, rezervisano isto poglavito za snaju, ako ova odgovara; ređe za ćerku ako i ćerka ima dugačak jezik, gospostvenija komanda, mada iz istog upozoravajućeg jezičkog arsenala bila je: „Jednu ma-nje!“
Žene su deci govorile „iduperšun“, umesto psovke mogle su nekom muškom da kažu „iduvile“, ili „id>u>doroc“, što tek nismo znali šta je, mada su jednog Žiku tako baš mislim i zvali – Žika Doroc. Samo starije žene bi, pa i to u pola glasa, nekog otpremile „u>očin“, dok je istinsko, necenzurisano, slobodno psovanje, kažem, bilo muški posao.
Tako je izvesni Kuka neobično kasno prohodao, a uveliko je već umeo da psuje, što je i radio sedeći na pokrovcu ispred kuće, pa ga je na drugoj strani ulice čuo neko ko nije bio iz Farkaždina, da li pendžeraš ili čovek sa naočarima Džona Lenona koji je krpio čizme: „Čiji si, ti mali?! Da tako psuješ! Dolazi ovamo!“, na šta mu je prozvani nadmoćno kazao: „Ja nejdem nogom!“
Brale, moj brat od ujaka, mlađi od mene godinu dana, počeo bio da govori „bokte“, ja se osvrćem da neko ne čuje, otkud mu tolika hrabrost, ipak, i sam sam ubrzo uznapredovao, baba Milina Šljakova me je jednog leta čula kako pevam na sokaku , i rekla: „Naš pevač!“, biće da sam osetio i mrvu zaslužene poruge u njenom uskliku, uglavnom sam joj iz tih stopa kazao: „...bo te pevač!“, što je ona naravno prijavila mom babi, ali kad jednom kreneš stramputicom - nema natrag. Ja sam Krstin, a kad odemo na posedak kod Majke, moje baba-Kate, shvatim da nas tamo vide kao uljave i zadrljene, uglavnom se Majki, razočaranoj mojom nagoveštenom naravi otelo jedno: „Ta koren te tvoj, onaj Krstin!...“, na šta sam ja uzvratio sa „..bo tebe tvoj koren!“ Ujeo sam se odmah za jezik, ali vidim da se Majka trese od skoro nečujnog smeha: „Šta se smeješ!“ – „Pa smejem se što je to i tvoj koren!“
Nisam u svojoj nerazvijenoj i pomračenoj svesti shvatio da ne mogu opsovati Majkine pretke, a da ne opsujem i svoje, dok je ona mogla na račun Krstinih da kaže koju, što jeste jeste, svi Majkini su i moj koren, Majka je pametnija od mene, ali možda ću se izmetnuti malko i na Velisavljeve, pa ću biti pametniji nego što sam ispao danas.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 18.25.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
