Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Jan.2020, 23:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Kako to da smo postali baš ovoliko suzdržani (Uloga Banaćana u svet. revoluciji)

Mora biti da imamo neka svojstva bodula, stanovnika ostrva, jer Farkaždin jeste bio ostrvo. Ako nemaš struju, ako nemaš asvalt, ako nemaš lekara, o zubaru ili apoteci da i ne govorimo, ti si šta drugo nego otok. Na kojem je doduše moguć i takoreći dozvoljen krivolov, ribolov bez dozvole, bespravna seča topola i fašina, jer nema ovlašćenih predstavnika države, osim Paje dobošara, čija je kuća i sad preko puta moje i subaše koji je vodio računa da neki rastreseni ili drski čoban >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ne pretera stotinu ovaca preko nečije deteline, a u polju si ga video jednom u dva meseca.

Imaš prugu i stanicu, koja je dva kilometra od sela, ali nosi časno ime Farkaždin, na dva ravnopravna pisma, pruga i voz bili su ono što je trajekt za bodule, dolazi povremeno, ne zavisi od nas i skup je, nama je sve bilo skupo, uglavnom smo bivali prepušteni vlastitom trancportu, dugačka kola, taljige, fijaker, ko ima, čezije, ko ima, sonice, magarac (kao da smo iz Svetog pisma) i bicikli. To su bili naši urođenički čamci, džunke, kanui, kojima smo se otiskivali ne predaleko od obale, do Debeljače, Orlovata, Crepaje, Čente, pa i donde samo ako je bonaca, premda je sneg uvek mogao da te iznenadi i da te zaveje kad se izgubiš, što se baš i desilo kod Tolstoja gazdi i slugi; mlade su mahom sa našeg ostrva, možda svaka trideseta nevesta poticala je iz prekomorskih sela, moja baba, naše dve kume bile su iz Orlovata, Veselinka čak iz Vilova, ali smo se i u ženjenju mahom oslanjali na domaći živalj.

Bili smo, znači, samostalni, samodovoljni i slobodni u našoj vekovnoj napuštenosti, država se pojavljivala samo da ti uzme porez, da pokupi one koji su stasali za vojsku (I da mog strica Koreju pošlje u Celje), jeli smo lebac od našeg žita, muzli svoje krave i ovce, imali nebrojene primerke što rovašene što nerovašene živine, pravili svoj vlastiti sapun nakon svinjokolja, pekli smo ciglju, pekli rakiju, svaka kuća imala je vinograd, svoje vino sa geografskim poreklom (Breg, priobalje Tamiša), nosili smo štrikove, čarape i natikače od naše vune (samo je potrkpa bila kupovna, leder iz Bečkereka ili đonovi iznošenih cipela), imali smo svoj ogrev, ali je nad našim rogom izobilja stalno lebdela mračna slika fenderaša, državnih službenika sa ovlašćenjem da ti pišu stvari i da odnesu sve što im zapadne za njino fenderaško oko, ako ne platiš dve rate poreza, i državu nismo ljubili, da se još i blago izrazim, doživljavali smo je kao što su možda monasi u Rusiji, koji imaju svoje lojanice, knjige, ikone, tipik, manastirski sir i med, doživljali Tatare, osećali smo se nevoljenim od države i takvim smo joj istovetnim čuvstvom uzvraćali.

Ali nije to počelo sa mojim pokolenjem, ni sa dedinim, profesor Tabački nam je, kad smo učili o našoj slavnoj povesti militaraca, ispričao da su možda baš Farkaždinci kumovali da se vojna granica ukine. Jesu moji stari i stari drugih danas isto već starih Banaćana dobili zemlju od Marije Terezije (ali otkud to i Mariji, da deli šakom i kapom lance i lance!), za uzvrat su Banaćani morali da brane Austrijuugarsku, kako su je nazivali, bili su dužni da u okviru svojih mogućnosti krvare, ali i kad bi Bog dao da rata ne bude petnaest ili dvadeset godina, moraš da ideš svaki čas na vedžbu, jer Austrijanci vole da je sve cakum-pakum, da je njeni redovi ne sramote pred dušmanskim armadama i pred očima Evrope, pa je, according to profesor Tabački, Farkaždincima to prvima dozlogrdilo: “Dobošar javi da u četir zajtra svi vojni obveznici dođu u Perlez, di je bila Kapetanija, došli svi, jedni po jedni, iz Botoša, iz Sefkerina, svi na broju, nema Farkaždinaca! Koje doba, sunce odskočilo, evo nji, pa di ste vi, pita ji komandir, mi bili radi da prvo fruštukujemo, i, dok je nana izvadila lepinju iz furune, dok smo počistili štalu, ovo-ono …” I tako je vojna krajina ukinuta: obradivu zemlju prihvatili smo i zavoleli kao svoju, a zemlju kojom rukovodi kajzer-dobrotvor nismo - kad je trebalo ići na egzercir ili u pogibiju držali smo furt da ima kade, di žuriš?

Tako su 1968. i Banaćani bili mobilisani i raspoređeni daleko od kuća radi kopanja rovova u slučaju da se Varšavski pakt ustremi i na Jugoslaviju, bio je to kraj avgusta, početak septembra, iskopali rovove, prođe jedan dan, prođe drugi, sve lepi dani za rad, i vajni rezervisti počinju da nabrajaju šta ko nije zbog međunarodnih odnosa uspeo da uradi, jedan nije uvezo slamu, drugi nije uzugario, treći nije ni ovro, kad će četvrti: “Sad bi samo falilo da ovi ne dođu!”

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...