Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Jan.2020, 17:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Hor

Otkad znam za sebe znam i za hor, ili da kažem: rodio sam se u mestu koje je imalo hor, muški, crkveni, koji je pevao i partizanske koračnice, ali i rodoljubive, a melanholične pesme kakva je “Bolen mi leži Mile Pop-Jordanov”, o ranjeniku koji će u poslednjoj strofi umreti za Makedoniju, ja sam početni stih za sebe po avliji ili utrinama pevao bez glasa “v”, Jordano, kao da se radilo o italijanskom imenu, jer nisam ni kod Milorada, ni u birtu, niti u crkvenoj porti, na Malu Gospojinu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << čuo završetak prezimena koji je isti kao i u mom slučaju, uglavnom bih se na Božić, dok drugi vernici i njihovi potomci, koji kod kuće imaju presavijene pionirske marame i plave šajkače, idu ka sredini crkve, ja zaputio pravo na tavan, odande posmatram izložbu marama, crnih, teget, sa neupadljivim tufnama po uzoru na perje morke, kod mladih žena braon; na desnoj strani lađe su muškarci, gologlavi, šubare koje im nisu za svakidan drže u čvornovitim rukama, ovakve ih možda gleda bunovna eljuga skuturena u pomračini iznad crkvenog sata, probudila su je zvona, žagor članova hora, njihov prigušeni smeh čuje se sve dok ga sa druge strane crkve ne preseče glas pope Marjana: “Blagosloveno carstvije Otca i Sina…” Sin sam horovođe, dobiću da pevam antifon, sam ja, pred svim pobožnim i pokretnim Farkaždincima, znam poimence članove hora, drugi tenori su Miloško Sekulić, Duja Bokinčov, Veljko Đirski, Duško Tomašov, baritoni su Velizar Pevenini, kuma Stojan Nikodinov (Stankov, Šljivar), njegov brat blizanac Zoran, ako dođe iz Zrenjanina, a dođe, najbolji, najdublji bas je Veljko Paunov, sad kad ovo nabrajam vidim koliko mi lica, glasova i imena fali, a pre samo šezdeset godina svi su mi se činili nezaboravnim, prvi tenori su bili baba i Karči, moj stric, obojica kao da imaju tajnog, dalekog pretka u Rusiji ili Ukrajini.

Ništa manje nego hor bili su uzbudljivi tamburaši, čije je približavanje nagoveštavao begeš, Karlica je bio glasnovornik i vesnik kapele, pa se potom dala razabrati kontra, dum-ta, dum-ta, učićemo u školi kako duboki tonovi imaju talasnu dužinu da se čuju dobro i ako si daleko od njih, kao stariji maloletnik ću ići u Perlez, u “Lastu”, da slušam tamburaše, svaki put ću se brinuti da nisu digod otišli, ili da nisu možda baš te večeri slobodni, a onda bih kroz pomračinu sve razgovetnije čuo rad tog besprekornog motora, dum-ca, dum-ca – tu su! Tek kad se budem baš približio razabraću melodiju i šta čika Rada peva.

Tako je baba jednog jesenjeg dana, kad je skoro sva toluzina posečena i odvezena, u opustelom ataru kilometar ili dva od naše njive prepoznao sure siluete Veljka i njegove žene Katice čiji se glas mogao naslutiti, ali se nije jasno čulo šta ga prekorno pita, da bi se kao sa zvučnika čulo Veljkovo “ni-sam!”, pa opet ženski glas i nerazaznatljiv solo, pre završne gromke Veljkove replike: “Pa dobro, bokte ženski, jesam ja lud?!” Kaže baba: kao da sam bio na licu mesta!

Čika Veljko Đirski je malo stariji od proseka u horu, fini je čovek i dosadne su mu jeftine anegdote, u jednoj se spominje Aga iz Idvora, Veljku se omakne da ne zna o kome je reč, kaže to pomalo i nervozno, a bez želje da mu se rasvetli Agin rodoslov, hteo je sve to s pravom da omalovaži, ali se odmah našao u mašini, kako ne znaš Agu, pa njegov deda je Kovinin dever, ne znam ni koje Kovine, kako ne znaš, ona je iz Tomaševca, mati joj iz Modoša, setićeš se, ta mora da znaš Agu, sigurno, pa vi ste možda i dineri, i on je služio u konjicu… Ne znam! - uzvraćao je sad već vidno najeđen Veljko, na šta bi ostali horski pevači jedan po jedan dodavali zbog čega bi sve morao da se seti Age, pa kuća mu peta jel šesta od Vatrogasnog doma, ima iksni… “Ne znam, i nisam dužan da poznajem Agu, i neću nikad da ga poznajem!” - eksplodirao bi Veljko, da bi se i sam pridružio smehu ovih koji su ga uporno podsećali na nepostojeće poznanstvo: iz slučajne začkoljice koja nije mnogo obećavala društvo je izvuklo najviše što se moglo.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...