Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Nov.2019, 08:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Hartije od vrednosti

Svi smo videli novce koji više ne važe, svako od nas imao je barem jednu ili dve krajcare, pa smo u neku ruku bili i numizmatičari, od babe sam čuo da je za vreme rata u jednoj prilici mogao da uzme kuna koliko hoće, neki su poskidali šubare da im posluže kao privremeni šarajtovi, ali za živopisne i još neizgužvane novčanice već nije moglo da se kupi nigdi ništa, to ti je rat, dok smo u miru bili svedoci postepenog i planskog povlačenja starih dinara: stari novci važe do tad i >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << tad, posle tog i tog datuma možeš da plaćaš samo novim dinarima.

Slušaš odmalena o dinaru, za koji još ne znaš da je valuta i u drugim civilizacijama, da će tu i tamo zasijati čak i u “Hiljadu i jednoj noći”, dinar je za vreme stare Jugoslavije bio zdravo velik, kako se nije i on sačuvao u vidu krajcare, ljudi nisu imali šlajpike, mora da su teglili bisage u koje je moglo da stane svega nekoliko kovanica, tako velikim dinarom mogli su da se kobaju samo odrasli i jaki ljudi, ako ga itnu jače i višlje mogu da oštete porturu na kući okrečenoj uoči Male Gospojine; baba nas je upozoravala da je dinar, čak i ovaj socijalistički, velik, a najveći je kad ga nemaš: “Jel kad jedared ispustiš kraj!…” “Koji kraj, baba?! Šta je to što moraš stalno da stiskaš?...” Ipak smo slutili šta je ispuštanje kraja: kad ostaneš bez novaca, kad ti sleduje oskudevanje ili traženje novaca u zajam, tubim vreme kad je izgledalo da ćemo svih šestoro morati da potrčimo za nevidljivim pajvanom čiji ćemo ispušteni kraj, već raščešljan na četir struke od kojih ga je nepoznati sarač ispleo, ipak uhvatiti, pa ćemo ga okomotati oko duda ispredkuće i odahnuti: neće doći fenderaši da nam pišu i oduzimaju stvari, a u najgorem slučaju i samu zemlju!

Nisam znao di nam stoju novci, ali sam znao di držimo važne artije, od kojih su mi se najviše dopadali stočni pasoši: na vrhu su marke, još lepše od poštanskih, to su taksene marke, zalepljene u ležećem položaju; lepim beležničkim rukopisom i državnim mastilom ispisano ime sreza, pa ime vlasnika, i u posebnoj rubrici ime krave koja, gle, ima svoj pasoš, Rumenka, bela, stara 2. god., sve to na četiri jezika i na dva ravnopravna pisma: kam se žene, kade se tera, kuda se goni…U stočnom pasošu je kao u legitimacijama građana ostavljeno mesto da se upišu i osobeni znaci, što naša marva nije imala, napisan je datum kad je krava vakcinisana…

Pre sam video stočni pasoš, nego pasoš za građane FNRJ; u našoj kući će deda prvi iskati i dobiti pasoš radi odlaska u Trst, deda je jedini i bio u inostranstvu, doduše kao zatočenik Trećeg rajha, ali mu je baš zbog toga njegovog nevoljnog staža pripadao popust na Jugoslovenskoj železnici, pa je određeno da on putuje u Italiju gde će nabaviti sve što treba za stražnju sobu: prekrivač za bračni krevet, ukrasno jastuče, umetničku sliku, umetnički i uramljenu, “Devojački san”, kao i garderobu za koju je dobio opsežan spisak, mere i usmena uputstva, a o koja će se na Ponte Rosu umnogome oglušiti.

Baba i mama provešće svoj vek, kao i baba Tina, bez pasoša, u klimatskom i jezičkom području gde su se rodili, pasoš će posle velike živali dobiti, kažem, deda Ljuba, potom njegov unuk koji dobi njegovo ime, i koji sa svojim prvim pasošem putovaće kao maturant, gle, u isti grad, Trst je naš, na istu pijacu, pjacu, samo što je deda putovao vozom, a ja sam išao sa Svetislavom, njegovim crvenim autom koji se zvao opel manta, i koji je imao svoj pasoš zvani saobraćajna.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...