Izvor: Blic, 05.Okt.2009, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liga šampiona
Pa posle neka neko kaže da Ljubiša Buha, zvani Čume, nema fakultet. Ima, kupio je jedan. Vidim da se prošle nedelje oko toga podigla neka povelika frka i, u principu, pomešani su obrasci. Slabo se razlikuje pravo na vlasništvo od prava na nastavni i pedagoški proces.
Zakoni, takvi kakvi su, ne sprečavaju zaštićenog svedoka s kriminalnim dosijeom debljim od bilo kog udžbenika, da posluje i bude prisutan u javnim poslovima. Njemu je dat državni oprost, a drugo je pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kako ga, u okviru tog aranžmana napravljenog s državom, niko nije pitao - odakle ti pare?
Kad nije država pitala oko onih mašina za asfaltiranje, bilo bi, čini mi se, licemerno pitati ga sada kad je kupio fakultet za koji, uzgred, nikada ranije nisam čuo. Uostalom, nije on jedini koji je iskopao pare iz zemlje i sada ih ulaže u zemlju.
Zakon, međutim, sprečava da Ljubiša Buha bude u nastavnom procesu u bilo kom svojstvu, ali i iz svojstva vlasništva drži se lekcija, predavanje, mnogo širem auditorijumu od onog koji će dotični fakultet ikad imati.
Bez ikakve zlobe može se konstatovati da je Ljubiša Buha prepoznao, bolje nego neki drugi, vrednost obrazovanja i rešio je da svoj krvavo stečeni novac uloži u tu oblast. Mali li je to napredak! Naravno, njegov račun je verovatno u tome da mu se novac vrati s nekim profitom, ali ni drugi vlasnici privatnih fakulteta nisu imali filantropske ambicije kad su ih osnivali.
Druga lekcija je od šire društvene važnosti. Sad svako dete upornom i, po pravilu, dosadnom roditelju koji je zapeo da mu dete završi neku školu, ako hoće da bude uspešan čovek, može da odgovori čumetovski: kakva je korist od guljenja klupe i grbljenja nad knjigom?
U večnoj igri svetla i senki ovde smo se primakli opasnoj granici. Uostalom, pogledajte medijsku fascinaciju uspehom naših na tuđem terenu. Ovde se pljačka stokholmske banke, u koju su, po svemu sudeći, bili umešani domaći kadrovi, doživljava maltene kao pobeda „srpske stvari", izaziva neku slatku jezu, mešavinu osećanja nadmoći i osvete, baš kao kad banda „Pink Pantera" opljačka neku juvelirnicu - od Antverpena do Tokija.
Ko može da kaže da ne igramo u Ligi šampiona. Naši pobeđuju. Nije od juče ta fascinacija uspehom naših kriminalaca u belom svetu. Deo je mitologije zasnovane još na talasu prvih masovnih emigracija iz pedesetih i šezdesetih godina, kada su se naši dočepali zemalja gde je imalo šta da se ukrade. Od Ljube Zemunca, preko Arkana, do Joce Amsterdama gradi se mit o srpskom natčoveku, a pošto ga nismo prepoznali u nekom drugom talentu, onda će ovi ući u popularne pesme, jer zadovoljavaju kliše i siže: novac, slava, moć, žene, provod...
Naravno, nisu ti uspesi takve prirode da ih svečano dočekujemo i da nam oni mašu s balkona gradske kuće, ali podzemni tokovi te slave obično su moćniji od javnih manifestacija. Pogledajte medijski govor: nigde se ne kaže kriminalac, već, maltene, naš vrhunski pilot sleteo je na krov stokholmske banke.
Ne bih da se sprdam, ali kao da se povampirilo istorijsko gradivo u kome smo učili da su zatvori bili njihovi univerziteti. Samo sada se ne uči Marks i Engels, već poslovna informatika i strateški menadžment. Vremena se, ipak, menjaju.
