Izvor: Politika, 26.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liban i rađanje pokreta besa
Mlađe generacije u Evropi zaboravile su tegobe koje su pratile stvaranje Izraela, ali je njegovo postojanje još uvek traumatično za mnoge muslimane, Arape i druge. S druge strane, Jevreji u snažnom i demokratski ustrojenom Izraelu sve vreme strepe od uništenja. Tome doprinose stalna zaklinjanja mnogih stranih političara na visokim državnim položajima da će Izrael i Izraelce "baciti u more". Mogu se zamisliti reakcije na takve pretnje u narodu čiji su mnogi pripadnici doživeli nacistički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << genocid.
Pravna ocena humanitarne katastrofe u Libanu i Gazi mora da ima u vidu da suprotstavljanje dubokih egzistencijalnih strahova ne doprinosi racionalnim rešenjima.
Izrael svoju bezbednost štiti nadmoćnom oružanom silom i zastrašivanjem. Mala površina ga nagoni da deluje preventivno, a predstava o veličini opasnosti gura ga ka starozavetnoj odmazdi. Tako je sukobe držao blizu granica. Atentatori samoubice jedini su prenosili nasilje u unutrašnjost Izraela. Rakete Hezbolaha mogu, međutim, pogoditi najveće gradove i pričiniti veliku štetu.
Hezbolah ("Božija partija") pridružuje se mnogim nedržavnim subjektima koji danas ratuju i time zbunjuju međunarodno pravo. Član 51 Povelje UN "ne umanjuje" ničije, pa ni Izraelovo ili "urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada ..." Pridev "urođen" znači da je ovo pravo kao čvrst međunarodni običaj postojalo i pre Povelje. Izrael ima pravo da se brani. Pri tome je ograničen samo obavezama koje nameću zakoni i običaji rata. One važe od samog izbijanja oružanog sukoba, bez obzira u čije se ime vodi, tj. ko je protivnik Izraela – Hezbolah ili neka država.
Humanitarno pravo trpi od paradoksa rata. U poduhvatu u kome su rušenje i ubijanje još uvek legitimni, ono pokušava da "spreči izlišne patnje" i "poboljša sudbinu" ljudi. Još uvek se vojni komandanti mogu pravdati "vojnom potrebom", ali su pri tom ograničeni zahtevima proporcionalnosti, naročito onim o zaštiti civilnog stanovništva.
Očigledno je – i u tome se mnogi slažu – da izraelske akcije na libanskoj teritoriji nisu u srazmeri s legitimnim vojnim ciljem: otklanjanjem opasnosti za ljude i dobra u Izraelu. Uništava se sva infrastruktura, a ne samo ona koju koriste borci Hezbolaha, ubijaju se i teraju u progonstvo mnogi neborci, građani zemlje s kojom Izrael nije u ratu.
Dugoročne su psihološke i političke posledice ovakvih postupaka. Izrael ne uspeva da identifikuje pravog neprijatelja. Napade prate pozivi libanskoj vladi da suzbije Hezbolah i uspostavi kontrolu nad jugom zemlje. Svi su svesni da ona to ne može da učini i da se Liban tek nedavno izvukao iz građanskog rata. Isto važi i za većinu stanovnika Libana, različitih u pogledu vere i kulture. Kada se od nekoga traži nemoguće, njegove reakcije su očajanje i prkos. Izraelska akcija se može završiti tehnički uspešno, ali broj ljudi na Bliskom istoku koji će osvetu Izraelu smatrati svojom svetom misijom postaće još veći.
Za neke se ovim povodom nametnulo poređenje s bombardovanjem Jugoslavije od strane NATO 1999. Inicijalni položaj država Severnoatlantskog saveza bio je pravno slabiji od položaja Izraela 2006. Jugoslavija nije ugrožavala nijednu članicu NATO te pravo na kolektivnu samoodbranu nije dolazilo u pitanje. Akciju nije odobrio Savet bezbednosti, iako ju je naknadno "blagoslovio" Rezolucijom 1.244 kao "humanitarnu intervenciju". Međutim, svaki sukob, ma kako nastao, podleže pravilima humanitarnog prava, koja štite ljude na obe strane. Snage NATO su nesumnjivo prekršile neka od njih, poglavito ona o napadu na civilne ciljeve. Pokušaji da se neki od vojnih komandanata pozovu zbog toga na odgovornost nisu uspeli. Najveći publicitet je dobila žalba Evropskom sudu za ljudska prava porodica ubijenih prilikom napada na zgradu RTS u Beogradu. Iako je odbačena iz proceduralnih razloga, ona je izazvala grižu saveti, koja se vidi iz toga da je taj slučaj Banković i drugi ušao u udžbenike, a odluka izazvala i nepovoljne komentare.
Sličnost je, međutim, u tome što obe akcije ostavljaju trajno loše posledice. Napad NATO pravdao se razlozima čovečnosti i bio je izazvan merama koje je Miloševićev režim preduzimao protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Ali, najviše Albanaca, uključujući i one pokopane u masovnim grobnicama, nastradalo je posle početka intervencije (što ne znači da nalogodavci i izvršioci ubistava nisu odgovorni). Promene u raspoloženju stanovnika same Srbije još uvek traju u obliku jake ksenofobije i nepoverenja prema Zapadu. Svako se tako oseća kada veruje da je kažnjen bez krivice. Takva je reakcija česta u sredinama s nedemokratskom vladom koju većina ne može da kontroliše. Ljudi koji su glasno odbacili Miloševića još 1996. nisu mogli znati šta on smera i o čemu se dogovara sa "stranim faktorima" i nisu stoga osećali nikakvu krivicu za zbivanja na koja nisu mogli da utiču. Bombardovanje su doživeli kao nepravdu.
Isto tako se, i još teže, sada oseća i većina Libanaca koja ispašta zbog Hezbolaha. Guravi narod strada i zbog nerazumne vlade, i zbog ludačkih pokreta s kojima mora da živi, i zbog preteranih reakcija inostranstva, i sve je bešnji.
* Profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta "Union" i direktor Beogradskog centra za ljudska prava
Vojin Dimitrijević *
[objavljeno: 26.07.2006.]
