Izvor: Politika, 02.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Laboratorija i budak
Na zasedanju u Čačku stručnjaci predložili krčenje obolelih zasada i stvaranje tolerantnih sorata
ČAČAK – U Srbiji je 1936. godine prvi put zabeležena pojava šarke na stablima šljive i taj virus, sedam decenija kasnije, stanuje bar u polovini od ukupno 48 miliona drveta nacionalne voćke. Neželjenim gostom bavili su se, proteklih dana u Čačku, i vodeći stručnjaci našeg šljivarstva, na prvom Međunarodnom simpozijumu posvećenom ovoj voćnoj vrsti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Na skupu, čiji je priređivač bio čačanski Centar za voćarstvo, saopštena su 62 naučna rada, uz gostovanje uglednih istraživača iz Nemačke, Rumunije, Bugarske, Češke, Slovenije i Hrvatske. Sekcija posvećena bolestima i štetočinama ponudila je protivmere za šarku koja, uzgred, nije problem samo srpskih šljivika.
Stručnjaci, najpre, predlažu uništavanje zaraženih stabala i starih, napuštenih zasada, uz naknadu vlasnicima. Istovremeno, trebalo bi obrazovati zone slobodne od virusa šarke, spočetka u delovima zemlje sa najmanjim procentom zaraze. Drugi deo istog plana predviđa stvaranje i gajenje otpornih i tolerantnih sorata, proizvodnju bezvirusnih sadnica, i kontrolu pri razmeni biljnog materijala u zemlji i sa inostranstvom.
Ovo nije prvi kontranapad voćara u dvoboju sa opasnom napasti ali su prave prilike, izgleda, već propuštene.
– Na području Kolubarskog okruga i istočne Bosne, od 1985. do 1987. godine, sprovedena je velika akcija, pregledano devet miliona stabala i otkriveno svega 320.000 zaraženih. Vlasnici su 1986. godine pristali da krče zaražene šljivike kad im je rečeno da sledi naknada za to, a već sledećeg leta prestali, čuvši da neće dobiti ništa. Tako je propuštena mogućnost da se već tada stvori slobodna zona – kaže dr Svetlana Paunović, viši naučni saradnik Centra u Čačku.
Kad je o krčenju reč može se, iz iskustva je poznato, računati makar na dvojako ponašanje naših voćara. Dr Dobrivoje Ogašanović ceni da će vlasnici sami izvaditi drvo koje im ne donosi prihod, dok Miroslav Vujović, direktor republičke Uprave za zaštitu bilja veli:
– Ljudi, jednostavno, iz inata neće da uklone zaraženi zasad. Kažu: meni ne smeta, kome smeta neka krči.
Lisna vaš, prenoseći zarazu, putuje kilometar na dan, nekad je i hitrija, pa otuda pitanje: imamo li mi prostor do kojeg ona ne može stići?
– U blizini svih naših voćnjaka je neka vrzina ili drugi domaćin zaraze. Više nemamo predele na kojima bi zdrava sadnica ostala izvan domašaja štetočina, zarazili bi je već za pet godina. Pošto je potpuno otporne sorte teško stvoriti, naš glavni zadatak je da odnegujemo tolerantne, uz finansijsku pomoć države – navodi profesor dr Svetomir Stamenković.
Još neka mišljenja učesnika naučnog skupa u Čačku mogu da budu zabeležena. Recimo, da je krčenje neophodno, ali stvara troškove. Nema radne snage, mašinski sat je skup, a velike površine napuštenih zasada sada su u vlasništvu ljudi kojima je vraćeno zemljište, pa nemaju interes da se ovim bave.
Samo u predloge za razmišljanje uvršten je plan da se, pre donošenja sveobuhvatnih mera za uništenje svih zaraženih stabala, gaje samo otporne sorte šljive, dok bi u područjima sa visokim procentom raširenosti šarke trebalo saditi tolerantne sorte. Po toj zamisli, valjalo bi zasnovati i oglede sa genetski preobraženom sortom šljive hani svit, otpornom na virus šarke.
Istraživači su, zasedajući u Čačku, takođe predložili da Ministarstvo promeni uredbu kojom se podstiče podizanje zasada sa 1.200 i više sadnica po hektaru. Umesto toga, nudi se mogućnost stvaranja šljivika sa 400 do 1.200 sadnica, pošto se kod nas kao podloga pretežno koristi džanarika.
Srbiji je, rekli su pozvani, potrebno 2.000 novih, savremenih šljivika svake godine, uz obavezno navodnjavanje, zaštitu od poznih prolećnih mrazeva, i protivgradne mreže.
G. Otašević
[objavljeno: 02.09.2006.]
