Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LEDENO DOBA
Stvara se utisak da je EU spremna na štošta samo da bismo mi lakše progutali gorku kosovsku pilulu. I da će to tako dugo trajati. Plašim se da neće, i da sopstvenim nečinjenjem idemo naruku onim strujama unutar Unije koje uopšte nisu oduševljene idejom prijema novih članova
Miris sasušenog kosovskog božura nagnao je predsednika i premijera da uranak današnjeg dana dočekaju u atmosferi gotovo dirljive institucionalne harmonije koja je u dramatičnom kontrastu sa činjeničnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanjem njihovih odnosa.
Uz sve naznake da je danas Dan-K, ovakva ili onakva formalizacija nezavisnosti Kosmeta, prvi ljudi države i vlade odlučili su se na moratorijum međusobnih trvenja kako bi naciji dali primer zbijanja redova u teškom trenutku nastanka „ilegalne marionetske države” i gubitka dela teritorije. Politički i emotivno to je maksimum koji su mogli da učine.
Pošto je zamrznuta svađa dueta pr–pr, i svi drugi nacionalni problemi šalju se narednih nedelja u hibernaciju. Ročišta se odlažu za kasnije. Jedini zadatak je odbrana Kosmeta.
Takva atmosfera je kulminacija stanja u kome već poprilično dugo opstajavamo. Što je s jedne strane razumljivo. Čitava Španija se bavi Baskijom čim ETA obnovi svoje separatističke aktivnosti. Grčki Kiprani život provode u senci tereta koji je natovarila turska invazija i otcepljenje dela ostrva. Parlamentarni uspeh škotskih nacionalista protrese Britaniju. Italija je mesecima brujala zbog Padanije. O Zakavkazju da ne pričam.
Razumljivo je da će Beograd ceremoniju u Prištini propratiti glasnim povicima koji svet treba da upozore da su prekršeni međunarodno pravo i Povelja UN. To su, uostalom, srpski političari i diplomate intenzivno radili poslednjih godinu dana, kada su konačno ispolirali kakav-takav zajednički stav i dešifrovali ozbiljne namere moćnika koji nezavisnošću Kosmeta žele da okončaju proces dezintegracije onoga što je bila Jugoslavija.
Ispada da je sve bilo uzalud. Savet bezbednosti je eskiviran, pa nije bilo prilike da rusko „njet” zaustavi dodelu američkog poklona kosovskim Albancima, poklona koji je još Bil Klinton obećao kao kompenzaciju za brutalnosti Miloševićevog režima. Većina Evropljana, i to onih najvažnijih, priklonila se Vašingtonu.
Poznato je da mislim da bi sa Kosmetom unutar Srbije imali više problema, ali razumem sve koje u proceni situacije vode istorija i emocije. One koji, poput premijera, iskreno boluju jer se gase njegove mesijanske nade. I one druge, poput predsednika, koji državničku obavezu ispoljavanja povređenog ponosa pokušavaju da pomire sa pragmatizmom.
Odlazak/otimanje Kosmeta je nesumnjiv poraz srpske politike. Pri čemu je udeo odgovornosti sadašnje vlasti gotovo zanemarljiv u poređenju sa prethodnim i mahom se svodi na zakasnelu detekciju onoga što se sprema.
Šta preostaje? Predsednik i premijer nam poručuju da slede nedelje odbrane Kosova? Spasavanja čega? Simbolično zagrljeni na distanci, kažu da u vrhovima vlasti neće pričati ni o čemu drugom do o Kosovu. A posle? Posle može o evropskim integracijama, privatizacijama, valjda i o nezaposlenosti, korupciji i svim drugim temama koje su manje važne od Majke svih problema.
U boju na Kosovu 1389. godine Srbi su izgubili državu. U boju za Kosovo 2008. Srbija je ponovo poražena, ali je sačuvala državu. Okrnjenu za 15 odsto teritorije, za poglavlja istorije i vere i, najviše, ponosa, ali ipak državu. A šta će ta država uraditi u narednim nedeljama? To pokušavam da zamislim.
Izdavaće se ljutita saopštenja, tražiti sednice Saveta bezbednosti i Međunarodnog suda pravde, spuštati nivoi diplomatskih odnosa sa državama koje priznaju novu balkansku tvorevinu. Zvoniće crkvena zvona, a poznati vladika će ponoviti da za Kosovo moramo da se borimo još 500 godina. Vojska će, više reda radi, biti prebačena u viši stepen pripravnosti. Kritikovaće se zapadni mediji ukoliko ne prikažu dramatične kolone srpskih izbeglica. Neće se kritikovati domaći mediji koji nisu prikazali kako onaj Zmija poklanja traktor Srbinu. Biće tu i demonstracija. I Putinovih slika.
Apelujem na dostojanstvo. Samo da ne bude brozovski organizovanog spontanog ispoljavanja ogorčenja po mesnim zajednicama, udruženjima pčelara i kućnim savetima. Da direktori ne budu u obavezi da zaposlenima tumače ozbiljnost trenutka. Da ne strada neka beogradska pekara čiji je vlasnik Albanac, a policija kasno stigne. Da ne bude incidenata na daljinski upravljač.
To je, recimo, kroki napete atmosfere koja nas čeka. Realna opasnost krije se u mentalitetu ovih krajeva gde se veseli i tuguje uz mnogo pića i pucanja. Onda tako mesec ili mesec i po dana. Možda i 40 dana. Potom sledi zamor materijala. Povratak realnosti. Pre svega nastavku debate o približavanju Evropskoj uniji.
Beograd je odlučio kada se na tu temu razgovara, a kada ona ide u drugi plan. U Briselu kažu da imaju razumevanja i da će sačekati. Što je zaista minimum posle serije trapavih, ako ne i ciničnih poteza prema Srbiji u poslednje vreme.
Čini mi se da je to veoma opasna situacija. Evo zašto. Stvara se utisak da je EU spremna na štošta samo da bismo mi lakše progutali gorku kosovsku pilulu. I da će to tako dugo trajati. Plašim se da neće i da sopstvenim nečinjenjem idemo naruku onim strujama unutar Unije koje uopšte nisu oduševljene idejom prijema novih članova.
Neuspesi referenduma o evropskom ustavu u Francuskoj i Holandiji bili su prvi signal da EU želi tajm-aut. Onda su, kako je ranije obećano, primljene Rumunija i Bugarska pa je narastao broj onih koji smatraju da su apsorpcioni kapaciteti Unije dovedeni do kraja. Bar za izvesno vreme.
Ručao sam ove nedelje sa Đanijem de Mikelisom, sećate se italijanskog ministra inostranih poslova u vreme raspada SFRJ. Stari diplomata mletačkog gena upozoravao je na „realnu opasnost” da Beograd svojim premišljanjem i čekanjem na dogovor predsednika i premijera otvara prostor za akciju protivnika proširenja EU.
Ne radi se samo o Srbiji, igra je komplikovanija. Recimo Francuska. Pariz je po dolasku Nikole Sarkozija uočljivo zaoštrio stavove prema Srbiji, a u korist kosovske nezavisnosti. Realno očekuju da Beograd uzvrati. To je onda povod da se Srbija odstrani sa evropskog puta. Ne toliko zbog Srbije, mnogo više zbog Turske čiji je ulazak u EU kost u grlu francuskog predsednika.
Koliko je Evropa spremna da čeka da se zavidaju kosovske rane i da ponovo aktiviramo Sporazum o asocijaciji i pridruživanju? Ne suviše dugo. Protivnici proširenja su veoma aktivni. Ovdašnji političari nemaju sve vreme ovog sveta da shvate da mogu da nastave da osporavaju kosovsku nezavisnost i da se uporedo bore za evropsku perspektivu Srbije.
Neka i predsednik i premijer zadrže svoje stavove o Kosovu, jedino ozbiljno saglasje koje ih nekako vezuje, ali neka raskinu sipljivu koaliciju u koju su se upleli. Preti realna opasnost da zarad kosovske harmonije pr-pr dueta promašimo budućnost.
Neka budu novi izbori. Krajem godine, jer sve pre toga bi bila replika postojećeg stanja. Da bi izbegli izolaciju i sami stavili mač u ruke protivnicima proširenja EU, neophodno je ozbiljnije reprogramiranje srpske političke scene. Što traži neko vreme.
Boško Jakšić
[objavljeno: 17/02/2008]
