Izvor: Politika, 05.Okt.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kumrovečka lekcija
Povodom teksta ,,Odakle potiče ta lekcija”
Razmišljao sam da li da odgovorim na tekst gospodina Radoslava Ratkovića objavljen u „Politici” 4 oktobra. Odgovaram iz poštovanja prema čitaocima i uvaženom forumu lista „Politika”. Reč je o tekstu u kome jedan penzionisani profesor i sudija Ustavnog suda piše protiv jednog svog kolege, osporavajući pravo koje je, koliko mi je poznato, od strane Senata Beogradskog univerziteta prvi put uskraćeno samo u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slučajevima profesora Dulić, Podunavca i Kecmanovića. To je tekst u kome se autor hvali zato što je poznatom sociologu i politikologu (bivšem rektoru Sarajevskog univerziteta) odbio da potpiše saglasnost da stupi u radni odnos nakon što je 1992. godine kao izbeglica došao u Srbiju. Pri tom je Kecmanović u Beograd došao kao redovni profesor predmeta koji je predavao i u Sarajevu pa mu spomenuta saglasnost nije bila potrebna... Posebno ne gospodina Ratkovića koji je već bio penzioner.
Gospodin Ratković se pita da nije možda članak koji sam napisao u stvari sročen u Banjaluci. Razlog za ovu strašnu sumnju nalazi se u činjenici da mi je poznato kada se očekuje završetak izgradnje zgrade Fakulteta političkih nauka (FPN) u ovom gradu. Još tvrdi kako je moje uverenje da su Srbi, gde god živeli, jedna i nedeljiva nacija (što je od nastanka modernih nacija činjenica koja se ne može osporiti nikome, pa ni Srbima) sintagma koja je dovela do „tragedije u Bosni”...
Pre svega, želeo bih da utvrdimo neke činjenice, pošto gospodin Ratković tvrdnje koje sam izneo smatra spornim. Profesor Kecmanović je profesor Univerziteta u Beogradu već skoro dve decenije, on je čak i šef politikološkog odseka na FPN-u. Ali, gospodin Ratković, koji je tada bio penzioner, nije hteo da potpiše saglasnost kada je gospodin Kecmanović primljen, pa kada to nije učinio onda isti i ne može zaista postati profesor. Ovo posebno kada je reč o „Karadžićevom senatoru” (inače izabranom u Senat Republike Srpske 1999. godine, kada je dr Karadžić bio u begu već četvrtu godinu, a SDS u opoziciji). A možda, mada to nije rečeno, kritika profesora Kecmanovića potiče iz uverenja da je on još ranije bio poznata ,,kontrarevolucionarna mutivoda”, ,,reformista”, i „britanski špijun”. Takav ne može da predaje na FPN gospodina Ratkovića. Gospodin Ratković to dobro zna pošto je on čovek koji mnogo toga ume, pa je tako svojevremeno potpisao da Josip Broz iz Kumrovca, inače po formalnom obrazovanju mašinbravar (takođe i vođa partizanske gerile i diktator Jugoslavije), postane počasni doktor istog fakulteta. Zna se kako se prema profesorima postupa... Gospodin Ratković je bio i sudija Ustavnog suda. Tumačio je Ustav čije je donošenje za cenu imalo utamničenje profesora Mihaila Đurića i izgon profesora sa Beogradskog univerziteta.
Gospodin Ratković govori o ratu u BiH – pa više je civila ubijeno u Srbiji posle pobede partizana nego što je sve zajedno civila stradalo u ratu koji je u Bosni i Hercegovini trajao od 1992. do 1995. godine. Nezavisnost BiH je proglašena kršenjem ustava na štetu srpskog naroda, a ne zahvaljujući uverenju da su Srbi jedna i nedeljiva nacija. Ta Republika Srpska, kakva god bila, nastala je voljom svih srpskih poslanika izabranih na demokratskim izborima 1990. godine, a ne aktivista poteranih na autošovinističku skupštinu u Beogradu novembra 1944. ili, ne daj bože, izabranih na prvim i poslednjim Brozovim izborima iz 1945. godine poznatim po „ćoravoj kutiji”.
Konačno, što se tiče mojih saznanja o tome kada će biti sagrađena zgrada FPN u Banjaluci. U moderno vreme FPN nije tajni projekat CK, Udbe ili, da je bilo sreće, NKVD-a. Alternativa mogućnosti da je moj tekst pisao Dodik ili još bolje zatočeni Karadžić, jeste da sam možda bio na licu mesta (preobučen u poštara) i pročitao datume na tabli, koju je nedovoljno konspirativni zakonodavac nametnuo svakome ko u savremenim evropskim državama nešto zida. Mada, imam jednog prijatelja koji na displeju mobilnog telefona ima natpis: „Pazi, neprijatelj sluša!” Ima nade, dakle, čak i u ovim jadnim vremenima niske bezbednosne kulture.
Čedomir Antić
objavljeno: 06.10.2012.
