Izvor: Politika, 16.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krst Omer-paše Latasa
Andrićeva detekcija mržnje, a posebno njegovi književni pogledi na konfesionalne strateške preobrazbe i zatajivanja ciljeva i namera bojovnika verski iscepkanog južnoslovenskog stabla, opomena su svima
Andrić je bio, biće i jeste. Da je imao i da ima ko, među onima koji bi trebalo da brinu o državnonacionalnim intersima, da otškrine dveri Andrićeve književnosocijalne antropologije i književne karakterologije, konfesionalno razdrobljenog južnoslovenskog plemena, mogla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su, u znatnoj meri, da budu odbačena raznorazna spekulativna domišljanja koja previđaju iskustvene činjenice, što je nespojivo sa odgovornim vođenjem države. Uputna je u tom pogledu i njegova priča "Pismo iz 1920. godine". Kazuje se, između ostalog, u njoj o bosanskoj mržnji, koja izjeda sve oko sebe i okreće čoveka protiv čoveka, da bi ih, zatim, podjednako bacila u bedu i nesreću.
Što nismo znali mi, znali su stratezi razbijanja južnoslovenske države. Primer za to je Bosna. Premda u njoj ima, kako Andrić veli, toliko "tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara", toliko žeđi za pravdom, ispod svega toga kriju se "oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas". Oni koji bi trebalo da čuvaju srpske nacionalne inerese, ophrvani sebičnom etikom dužnosti prema sebi, bili su i trajno su u neporazumu sa temeljnim postavkama Andrićeve socioknjiževne etike i njegovom nepogrešivom detekcijom mimikričnih strateških psihopolitičkih i sociofilozofskih polazišta ophrvanih konfesionalnim slepilom koje ima i koje će imati dalekosežne posledice.
Paradigmatičan je u tom pogledu lik Omer-paše Latasa, turskog čelnika srpskog porekla. Između mnogih dragocenosti, u riznici nezavršenog Andrićevog romana Omer-paša Latas naročito su uputne njegove eksplikacije orjentalne političko-filozofske mimikrije. Izuzetni lik Omer-paše Latasa, koji je u Bosnu došao 1850. godine, da bi već u oktobru krvavo ugušio Mostarsku, odnosno Hercegovačku bunu, u svoj svojoj slojevitosti ima i elemenata klasične sokratovske ironije. I on, poput svog starogrčkog prethodnika, pritvorno jedno misli a govori drugo: glumi neznanje da bi saznao; postupa po načelima koji su i naveli Aristotela na zaključak da je Sokrtova ironija pritvorno licemerje, budući da je u etičkom smislu suprotna istini. Elem, postoji u romanu poglavlje "Audijencija". U njemu se kazuje kako je Omer-paša pozvao u Sarajevo kneza Bogdana Zimonjića i još četiri srpska glavara iz istočne Hercegovine, da im se zahali što se knez odupro pobuni.
Paša isprva Zimonjiću laska, ali pošto je ovaj jednako ćutao počne da mu preti, budući da može sve – i vezivati i drešiti – samo kišu ne može puštati ili zaustvljati. Pošto i to ne urodi, naredi da dovedu Zimonjićeve drugove. Dok im se paša zahvaljivao na lojalnom držanju, knez je i dalje ćutao. Na kraju prijema, dok su prvaci stjali, s kapama u rukama, poslednjem u vrsti – mršavom starcu koji je na grudima imao toke, a koji se požali na visoke dažbine i svakojaki teret – paša je položio ruku na toke, uputivši mu dvosmislen ironični iskaz: "Skinuću ja to sa vas"! Nije bilo jasno da li će skinuti nasilje i zulume ili će pojačati represiju, pa čak i ubiti starca.
Moralistička sokratovska ironija Omer-paše Latasa zasnovana je na respektabilnoj orijentalnoj mimikriji, na koju u ovovremenim političko-državnim pregrupisavanjima posebno treba obratiti pažnju. Njen glavni postulat na samom početku južnoslovenskih ratova definisao je vođa najbrojnije muslimanske bosanskohercegovačke partije, dajući upustva jednom od prvaka te partije u Raškoj oblasti: "Činiti sve što slabi Srbiju"!
Gledište o visokim dometima orijentalne političko-filozofske mimikrije Andrić upotpunjuje daljim pripovedanjem. Zimonjićeve drugove paša otpusti a njega zadrži na ručku. Sve o čemu govori usmereno je na njegovu neodoljivu potrebu da zadobije Zimonjićevo poverenje. Pošto knez i dalje ćuti, stalno ponavlja: "Ti mi ne vjeruješ"! U jednom trenutku paša uzvikne: "Slušaj Bogdane, nemoj misliti da sam iznutra ono što izgledam spolja" – da bi se u mimikričnoj nameri da zadobije kneževo poverenje i osigura mir, što je strateški državni cilj, rekao: "E, onda znaj da pred tobom ne stoji Omer-paša nego Mićo Latas iz Janje Gornje. I kad ne vjeruješ mojim rječima onda vjeruj ovom" – uzvikne i prekrsti se. Primanjem islama paša je odustao od svoje vere, a sada – zarad državnih interesa – konvertitski načas odustane od primljene vere.
"Moralna ironija", tvrdi teoretičar ironije Jankelevič, "pušta nečistu savest da se zapliće u sopstvenim lažima". Strateški sračunato, manipulišući sagovornikovim emocijama, što je socioetički šire primenljivo, paša postupa po načelima koristi za državu.
Andrić je bio, biće i jeste. Da su u političkom delovanju bolje poznavali Andrića i nasleđe orijentalne političke mimikrije, srpski nacionalni stratezi, ukoliko ih je uopšte i bilo, ne bi pali u zamku izneverenih očekivanja, spremnije bi dočekali, recimo, referendumsko izjašnjavanje crnogorskih muslimana, čiji se strateški cilj ne poklapa sa postojanjem državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ono što je kolektivna korist za jedne nije i za druge. Zanemarena je mimikrija urušavanja zarad buduće versko-teritorijalne posebnosti.
Andrićeva detekcija mržnje, a posebno njegovi književni pogledi na konfesionalne strateške preobrazbe i zatajivanja ciljeva i namera bojovnika verski iscepkanog južnoslovenskog stabla, opomena su svima onima koji politički prebivaju u hijatusu željenog, očekivanog i neprepoznavanja aksiologije državne destrukcije, zarad radikalne verske koristi i stvaranja novih država usred srpske državne kuće.
Tiodor ROSIĆ
[objavljeno: 16.09.2006.]
