Izvor: Blic, 03.Apr.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kriza napreduje, a Vlada debatuje
Slobodan Vučetić
Vreme duboke svetske ekonomske i finansijske krize u celom svetu dovelo je do povećanog jedinstva i efikasnosti državnih organa, pre svega vlade. U Srbiji smo, međutim, svedoci pojave da se ekonomska kriza mesecima sve više i opasnije razbuktava, dok celovitog antikriznog programa i efikasnih akcija Vlade nema ili veoma zaostaju za njom.
Bilo je i potpuno neosnovanih potcenjivanja negativnih efekata svetske ekonomske krize na ekonomsko-finansijske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i socijalne prilike u Srbiji. Tako su se s jeseni 2008. iz Vlade mogle čuti ocene da će svetska kriza čak biti stimulativna za ubrzani ekonomski razvoj Srbije, jer će jedan broj, pre svega evropskih firmi preusmeriti svoje investicije u Srbiju zbog nižih troškova proizvodnje. To se, naravno, nije dogodilo, već se, naprotiv, deo bankarskog potencijala stranih banaka sa sedištem u Srbiji odlio u fondove matičnih banaka, a očekivane nove strane investicije su izostale. Zatim je krajem prošle godine usledila krajnje optimistička poruka predsednika Vlade da građani Srbije u 2009. godini neće živeti gore nego u 2008. Nedugo potom premijer je izrekao novu prognozu i obećanje da građani Srbije u 2009. godini neće gladovati! To je bio prvi zloslutni signal iz Vlade. Iza toga su, naročito poslednjih nedelja, iz Vlade počele da stižu dramatične ocene o ubrzanju ekonomske i finansijske krize, užurbani, improvizovani i često protivurečni predlozi o tome kako se iz nje može što bezbolnije izaći.
Ovo govori ne samo o sve dubljoj ekonomskoj krizi u Srbiji već i o neblagovremenoj i nekvalitetnoj pripremljenosti programa Vladinih ekonomskih i socijalnih mera. Ali i o nejedinstvu i improvizaciji u samoj Vladi. Na to su uveliko ukazivala oštra neslaganja u Vladi oko rebalansa budžeta za 2008. i budžeta za 2009. godinu. Sve se, samo na znatno dramatičniji način, ponovilo proteklih dana u pregovorima sa MMF o tome kako pokriti veliki budžetski deficit od oko 100 milijardi dinara. Različite „politike” u Vladi u vezi s tim viđene su u više verzija, od kojih je svaka bila nepovoljna, pre svega za siromašni i srednji sloj društva. Ti predlozi kretali su se od tzv. solidarnih linearnih poreza do progresivnih poreza, da bi se zatim došlo do predloga da se linearno, sa šest odsto oporezuju sva primanja, po prvi put i penzije, iznad 12.000 dinara! Da je predlog poreske osnovice utvrđen na nivou, na primer, prosečne plate, to bi se moglo i razumeti, jer je neizbežna kombinacija mera sniženja javnih rashoda i povećanja javnih prihoda putem poreza i drugih dažbina. Ali predlog koji je, doduše nezvanično, dala „socijalno odgovorna Vlada”, zaista je ne samo jednostran već je socijalno neodgovoran, pa i nehuman! Taj predlog je, prirodno, u najvećem delu javnosti izazvao ogorčenje, jer je njegova poruka da će glavni teret krize snositi siromašni slojevi, dok će najbogatiji, pogotovo svemoćni tajkuni, najbolje proći, to jest podneti najmanji deo tereta krize u odnosu na svoje ogromno bogatstvo. Najsiromašniji su za utehu dobili tzv. SOS prodavnice sa nešto nižim cenama osnovnih životnih namirnica! Zatim slede narodne kuhinje. A onda?
U isto vreme iz Vlade se u javnost iznose informacije i predlozi, koji takođe nisu zvanično definisani da se znatan, čak veći deo ušteda u javnoj potrošnji mora tražiti u sektoru državne i lokalne administracije i javnih preduzeća, što podrazumeva i ukidanje 5-10 ministarstava i odgovarajućeg broja radnih mesta. To je sasvim logična i u javnosti dobro primljena ideja. Ovo tim pre što je broj srpskih ministarstava (25) na nivou Kine, a daleko ispod Nemačke (15). Pošto je to posledica nezajažljivih apetita koalicionih partnera prilikom sastavljanja Vlade, sada bi trebalo da se svako od njih odrekne dela ratnog plena. Osim toga, u tim ministarstvima nalazi se čak 236 državnih sekretara, pomoćnika i savetnika ministara koje je imenovala sadašnja Vlada. Van tog broja je stalni službenički sastav ministarstava sa velikim brojem savetnika, stručnih saradnika i ostalih službenika koji se ubrzano povećava posle izbora svake nove vlade (sada ih ima 28.000). Smanjenje broja ministarstava, funkcionera i zaposlenih u njima podrazumeva slične mere i u odnosu na mnogobrojne agencije, direkcije i fondove (čiji broj prelazi 100). Ovom vrstom mera neće se, naravno, rešiti ceo budžetski deficit, ali može, bar delom, deficit poverenja građana u Vladu i njenu nejasnu i kolebljivu politiku. Naime, vrlo brzo posle nagoveštaja da će doći do krupnih rezova u državnoj administraciji iz državnog vrha počela su stizati upozorenja da su to u principu dobri predlozi, ali da se time ništa bitno ne bi rešilo. Reč je nesumnjivo o otporu vrhova vladajuće partijske strukture koja je ogroman broj svojih aktivista rasporedila na dobro plaćena i sigurna funkcionerska i druga mesta u Vladi, državnoj i lokalnoj upravi, javnim preduzećima, agencijama i sl. A pošto su tajkuni suviše moćni i uticajni, između ostalog i zato što su glavni finansijeri stranaka, onda je, kao i uvek, najlakše preseći tamo gde je najtanje, to jest na sirotinji.
Preko nesumnjivo teških dilema i odluka Vlade prelamaju se i druga krupna pitanja od životnog interesa za budućnost Srbije. Pre svega, kakvo društvo želimo da izgrađujemo, odnosno kako će ono izgledati posle sadašnje duboke ekonomske i socijalne krize čiji glavni udar tek predstoji. Da li ćemo biti država i društvo u vlasništvu nekoliko desetina tajkuna i stranih kompanija koji su u interesnoj sprezi sa vladajućim partijskim vrhovima ili ćemo i u toku procesa rešavanja krize graditi temelje socijalno pravednog društva. Ako danas vlast pokaže veću naklonost i brigu za ekonomski položaj novokomponovanih srpskih kapitalista i za očuvanje svojih privilegija, nego za opstanak onih koji žive od svog rada i čine preko 95 odsto građana i birača ove zemlje, onda se loše piše ne samo toj vlasti već i društvu i državi. U tom slučaju ne treba isključiti dramatične socijalne probleme i potrese, pa i nemire širih razmera. Zato Vlada Srbije danas ima veoma težak politički zadatak da opravda epitet socijalno odgovorne vlasti. A naročito da spreči da ova decenija u socijalnom pogledu završi slično kao prethodna.
.jpg)
