Izvor: Blic, 15.Sep.2009, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraljica instrumenata skuplja prašinu
Nekada muzički simbol Beograda, najveći i najsloženiji instrument na svetu, koncertne orgulje, nalaze se u Beogradu u zgradi Doma sindikata iza velikog bioskopskog platna, gde stoje i skupljaju prašinu još iz vremena stare Jugoslavije, kada su bile jedini takav instrument na ovim prostorima.
Zavese pozornice mrak odvajaju od huka beogradskog trga i svetla dana i iza njih je tišina... a u mraku se tek naziru dugačke cevi čiji se vrhovi gube u tami ispod visokog plafona. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << U njihovom podnožju smeštena su četiri reda stare klavijature čije dirke na dodir pokreću najmoćniju muziku na svetu - muziku orgulja, instrumenta za koji se kaže da je u njemu smešten ceo simfonijski orkestar. Njihovi tonovi slušaoca nose u visine, tužnog i radosnog, ushićenog i tronutog u isto vreme... A ove orgulje sakrivene od očiju javnosti pretvorile su se u zapuštenu, tužnu skalameriju koje se danas još ponekad sete samo njeni tajni obožavaoci.
Čovek koji je život posvetio ovom instrumentu, preminuli profesor na Fakultetu muzičke umetnosti Andrija Galun, i profesorka Maja Smiljanić-Radić, u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture osamdesetih godina zaštitili su koncertne orgulje u Domu sindikata kao nacionalni spomenik. Prema rečima profesorke Smiljanić-Radić, ove orgulje po svojoj gradnji, istoriji i funkciji zaslužuju takav status, a to je bio i jedini način da se spasu i sačuvaju. Orgulje su veliki instrument koji stoji na bini sale koja je u međuvremenu izgubila ulogu u umetničkom životu prestonice. Koncerti klasične muzike zapostavljeni su na račun organizacije mnogo isplativijih komercijalnih programa. U jednom periodu bliske prošlosti nekim ljudima su zasmetale, nisu znali šta će s njima, a i povezivali su ih sa Katoličkom crkvom... pa se pojavila opasnost da ih vlasti nekome poklone ili prodaju.
A njihova istorija počela je drugačije: krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, danas Nikole Pašića, podignuta je zgrada Doma sindikata, a 1956. velika koncertna sala kompletirana je orguljama teškim nekoliko tona, sa cevima čija je dužina prelazila desetine metara. Pošto bina nije bila dovoljno velika za njih, produžena je osnova zgrade, a da bi ih uneli i montirali, graditelji su morali da ruše zid.
U Beogradu je već tradicionalan festival "Dani orgulja", koji se održava u katoličkoj crkvi Blažene Deve Marije na Neimaru. Uvek odlično posećen, on pokazuje da kod nas postoji brojna publika za muziku na ovom instrumentu. A jedine koncertne orgulje kod nas već decenijama propadaju! Dom sindikata je jedino mesto na kojem je moguće organizovati simfonijske koncerte, za razliku od Kolarca ili u crkava u kojima nema dovoljno prostora.
"Srbija je jedina zemlja koja nema koncertnu salu za orgulje", kaže profesorka Maja Smiljanić-Radić, i naglašava da je za Beograd od velike važnosti da se sala Doma sindikata vrati svojoj umetničkoj nameni.
Usled brojnih finansijskih problema, teškoćama sa krovom koji prokišnjava i slabom posećenošću, kaže direktor dvorane Doma sindikata Dragoslav Agatonović, oni trenutno nemaju ni pare ni motiv da orgulje srede. Po njemu, najbolje bi bilo kad bi ih smestili u neki muzej... A da se nađe sala u kojoj bi se na njima sviralo, gotovo je nemoguće: one se prave po meri, što znači da se ili prostor prilagođava njima ili se one još pri izradi uklapaju u već zadate mere.
Od dana kada su stigle u Beograd do danas, orgulje su svašta pretrpele: zemljotres, bombardovanje, pucanje krova sale i kišu u cevima... ali su i pored zanemarivanja i zapuštenosti, ostale da postoje kao umetničko svedočanstvo prohujalih vremena. Njihovo postojanje iza bine Doma sindikata mnogima je nepoznato, ali uz podršku, interesovanje i pomoć Beograđana sala ove Dvorane ponovo bi mogla da zablista uz zvuke njenog visočanstva orgulja.
Izrada orgulja
Za izradu dobrih orgulja potrebno je mnogo novca, truda i veštine - u proseku 700.000 evra i dve godine rada. Cevi orgulja prave se od bakra ili od drveta, a u Italiji su postojale čak i cevi od kartona. Orgulje u Domu sindikata napravljene su od legure olova, a pedalne cevi, veoma krhke i osetljive, izrađene su od drveta. Slične orgulje postoje u koncertnim salama u Zagrebu i Ljubljani i na njima se i danas sviraju koncerti.
Poslednji put je veliki koncert na njima u Domu sindikata održan 1996, kada je Piter Keler, tada jedan od pet najboljih orguljaša u Evropi, došao u Beograd u organizaciji Rotari kluba.
