Izvor: Blic, 18.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj početka
Havijer Klemente više nije selektor fudbalske reprezentacije Srbije. Tačnije, on to još uvek formalno jeste, ali, suštinski, on samo odrađuje svoj ugovor. Paradoks - jedan od mnogih u vezi s tim nesrećnim brakom iz računa - počiva u tome što on, Klemente, tek sada zna s kim ima posla. Mislim na igrače, ne na vaskoliku Srbadiju, u celini i celosti. To što je čovek izrekao onih nekoliko nepovezanih misli na temu maglovitog pojma "mentalitet", to što je ustanovio svoju, konačnu, bliskost >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa skupom kolektivnih kompleksa o kojima ni antropološki instituti ne mogu mnogo reći - to nije ono o čemu je ovde reč. Klemente sada zna šta su stvarni dometi pojedinih igrača tima za koje - igrače, ne domete - on ne bi mogao reći i da su "njegovi"; i pored lepih i/ili kurtoaznih uzajamnih izjava, jasno je da nekakvog bliskog, očinskog, prijateljskog, bratskog ili učiteljskog odnosa uskoro bivši selektor nije imao spram tima koji je možda pomalo birao, ali ga svakako nije nimalo trenirao. Osim ako se skupljanje u Kovilovu, nešto druženja sa i bez lopte, i nejasne i nepostojane taktičke misli ne uzmu kao "trening".
Klemente je potrošio nešto vremena i novca, i na kraju zaključio kako je biti penzioner lepa stvar. Niti će se on potresti što više neće biti selektor tog tima, sve da, udelom čuda i truda, Srbija završi na Evropskom prvenstvu, niti ćemo se mi potresti što se vratio u Baskiju, da tamo savetuje Atletiko iz Bilbaoa, jedan od najbesmislenijih fudbalskih klubova na svetu, zasnovan na pravilima etničke čistoće. To malo vremena što ga je posvetio srpskom fudbalu, kao i ono malo više novca što ga je, nenadano, zaradio tim povodom, Klemente je iskoristio da provežba neke štoseve kojih se još seća, da se malo podseti na vreme od pre četvrt veka kada je imao izvesnih uspeha, i da se vozika biciklima (što mu nije išlo) i avionima (u čemu mu nezgodne avio-veze Srbije i Španije nisu pomagale, te ga se moglo videti kako džedži po hodnicima tranzitnih aerodoroma), da jednom nadmudri Skolarija, te da oživi tradiciju srpskog potucanja po azijskim gudurama gde se utakmice gube zato što smo "mi bolji od njih", i u to verujemo do nonšalantosti.
Kraj sve svoje besmislene akcije u Srbiji, Klemente ostaje šarmantni čičica, vedrog pogleda i užeglih misli. Nije, uostalom, on sam sebe ustoličio na mesto na kome se obreo. To su učinili drugi, oni koji svoje intimne ambicije pokušavaju zadovoljiti društveno-korisnim radom. Jer, fudbal je štošta - umetnost, posao, igra, ponekad i sport - ali svakako jeste oblik društvenog rada, osobito u ovakvom okruženju. Misli se - domaćem. Društveni rad, pak, u zemlji zatvorenog ili, više, poluodškrinutog društva, nije ništa drugo nego politička delatnost. A politika u tranzicijskoj državi, to je nešto nalik konzervativnom džezu: improvizacija u okvirima skučenog, zatvorenog, vazda-istog modela.
Jedan od standardnih postupaka na liniji društvenog rada jeste provincijalizacija. Klementeov dolazak u Srbiju je izvrstan primer: dovođenje isluženog trenera, ali stranca, osim što je bio zgodan način za ućutkivanje kritičkog mišljenja, jeste tipičan palanački sindrom - bolje loš tuđinac nego bilo kakav, bar osrednji, domaćin. Odgovornost, tako, ide negde drugde, balvan iz svog oka prestaje da bude očigledan, a šta će biti posle, videćemo: improvizacija ponekad donese i rezultat. Taj koji je doveo Klementea, na koncu, uvek ima banalnu ispriku: hteo je najbolje. A zna se koja je cesta asfaltirana najboljim namerama.
I tako se završava još jedna priča srpskog fudbala. Još jedno poglavlje pomalo dosadnjikavog epa o propuštenim prilikama. Povest nogometa desno od Drine i Drave pomalo je jednolična: uvek se nešto ispreči na putu ka slavi. Neki balvan, neka olupina, neka krama, što bi rekli levo od navedenih toponima. Jednom nije bilo jasno nešto u vezi s kopačkama, drugi put s terenima, a uvek i samo radilo se o novcu. Novac, društvena moć koju on konotira ili koja se, pak, stvara ne bi li se novca domoglo, to su, eto, ulozi na talon srpskog fudbala. Zbog novca su propadale i bolje fudbalske ekipe, iz SFRJ vremena, recimo. Zbog viška ili, češće, manjka novca i onog što on sobom nosi. Ovim se neće reći kako je nešto fiskalno mutno u srpskom državnom fudbalu; ne, hoće se samo kazati kako je najavljena propast projekta "Evro '08" posledica lošeg poslovanja. Onog u kome je jedan preskupo plaćeni selektor uspeo da sigurne bodove ostavi autsajderima kojima oni nisu potrebni, a poneki, čudom, otkine favoritima. Kojima ti oteti bodovi, na kraju, neće nedostajati.
Renesansa je tako izostala. Uostalom, pitanje je (bilo) šta se to ponovo imalo roditi, i na kojoj tradiciji? Ne može biti renesanse nečega što nema utemeljenje: fudbal u Srbiji jeste prevashodno stvar jugoslovenske istorije. Valja(lo) (je), dakle, napraviti posve novu stvar - Fudbalsku reprezentaciju Srbije, nešto što nikada ranije nije postojalo.
Havijer Klemente više nije selektor srpske fudbalske reprezentacije. On to, naime, još uvek jeste, ali svi znamo da on to nikada uistinu nije ni bio.
A taman smo se upoznali.
