Izvor: Blic, 15.Feb.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo odložilo krizu Vlade
U demokratskim društvima pobeda predsedničkog kandidata na neposrednim izborima, čija stranka je, ne samo deo vladajuće koalicije, već čini njenu većinu (što je slučaj u Srbiji), bila bi snažan doprinos jačanju položaja Vlade i legitimnosti parlamentarne većine. Samim tim, položaj i politički uticaj predsednika Republike bili bi dodatno ojačani. Povećanju autoriteta funkcije predsednika Republike trebalo bi da doprinese i okolnost da je on prvi, i to neposredno izabrani, predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbije kao nezavisne države.
Sve to, međutim, u današnjoj Srbiji izgleda sasvim drugačije. Umesto da posle demokratski sprovedenih predsedničkih izbora dođe do poboljšanja unutrašnjih političkih prilika i stabilizacije ključnih državnih institucija, neposredno posle njih došlo je do opasne eskalacije krize u vladajućoj koaliciji, koja je zapretila padom Vlade. I to neposredno pred najavljeno jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Došlo je, u stvari, do privremene blokade rada Vlade i Skupštine. Tačnije, do odbijanja predsednika Vlade, V. Koštunice, da zakaže njenu redovnu sednicu za 7. 2. 2008, na kojoj je trebalo razmotriti ponuđeni prelazni politički sporazum sa EU i dati ovlašćenje za njegovo potpisivanje. Pošto su bile protiv prihvatanja toga sporazuma, a nemaju većinu u Vladi, DSS i NS, uz podršku SRS i SPS, zatražile su da se, bez prethodnog održavanja sednice Vlade, održi vanredna sednica Skupštine povodom najavljenog slanja misije EU na Kosovo i prelaznog sporazuma sa EU. Tako je došlo do retke i apsurdne situacije da su DSS i NS, budući da su u Vladi ostale u manjini, preko zahteva za održavanje vanredne sednice Skupštine, a uz podršku SRS i SPS, obezbedile novu većinu u Skupštini! Tako smo istovremeno dobili dve politički različite većine - jednu u Vladi, a drugu u Skupštini, čiji je zajednički činilac mini koalicija DSS-NS.
I kada je izgledalo da je verovatniji pad Vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora od političkog kompromisa između DS i DSS, do njega je, ipak, došlo. Istini za volju, presudan uticaj na postizanje toga kompromisa imao je ubrzani razvoj događaja u vezi sa kosovskom krizom, to jest najava da će privremeni kosovski organi 17. februara proglasiti nezavisnost Kosova, kao i da će EU već sutradan usvojiti odluku o slanju svoje misije na Kosovo. U takvoj situaciji se kao apsolutni politički prioritet prirodno nametnuo hitan dogovor predsednika Republike, Vlade i Skupštine o pripremi i donošenju državnih odluka i mera u slučaju da dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Na to ih obavezuje, pre svega, Ustav Srbije, kao i nedavno usvojena rezolucija Skupštine. Neke od tih mera su već poznate. To je, pre svega, donošenje odluke o poništavanju akata privremenih albanskih organa o proglašenju nezavisnosti Kosova i upućivanje zahteva Savetu bezbednosti OUN da hitno održi sednicu i donese odluku o poništavanju takvog akta kao suprotnog Povelji OUN, Rezoluciji 1244 i međunarodnom pravu. Naravno, biće aktivirane i brojne druge mere iz pripremljenog akcionog plana Vlade Srbije, počev od bezbednosnih do diplomatskih.
U svakom slučaju, te mere učiniće sasvim izlišnim uvođenje vanrednog stanja u Srbiji, o čemu je proteklih dana bilo mnogo spekulacija. Sama svrha uvođenja vanrednog stanja jeste da državni organi za vreme njegovog trajanja raznim merama otklone uzroke i posledice „javne opasnosti koja ugrožava opstanak države i građana", kako piše u Ustavu. U konkretnoj situaciji, njegovo uvođenje bilo bi neophodno samo na teritoriji Kosova, i to istog časa kada bi bila proglašena njegova nezavisnost. Međutim, mere vanrednog stanja ne bi mogle biti primenjene na Kosovu, jer je ono pod međunarodnom upravom i faktički van pravnog sistema Srbije. Zbog toga bi uvođenje vanrednog stanja u Srbiji bilo, ne samo nepotrebno već i politički kontraproduktivno. Do njegovog uvođenja moglo bi doći samo na delu teritorije Srbije (van Kosova), na kome bi, eventualno, došlo do oružane pobune ili pokušaja pripajanja Kosovu.
Inače, Ustav predviđa da odluku o proglašenju vanrednog stanja donosi Skupština većinom od ukupnog broja poslanika, „kada javna opasnost ugrožava opstanak države i građana" (član 200). Prema Zakonu o odbrani, zajednički predlog takve odluke Skupštini upućuju predsednik Republike i Vlada, što je uslov njenog usvajanja. Zakon, takođe, predviđa da može biti predloženo proglašenje vanrednog stanja i na delu teritorije Republike Srbije. Pošto Srbija ne može uvesti vanredno stanje na Kosovu, za bezbednost Srba i drugih građana nealbanske nacionalnosti, u slučaju proglašenja njegove nezavisnosti, odgovoran je Kfor. To ne znači da, ukoliko dođe do ugrožavanja njihove lične bezbednosti, državni organi Srbije ne bi preduzeli sve raspoložive diplomatske i pravne mere njihove zaštite i ponudili konkretnu pomoć međunarodnim snagama na Kosovu.
Sporazum B. Tadića i V. Koštunice o „neophodnosti vođenja jedinstvene državne i nacionalne politike u zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije", nesumnjivo predstavlja apsolutni prioritet državne politike. U tom smislu je politički celishodno, a i moralno opravdano, da se za izvesno vreme odloži rasprava u Skupštini o sporazumu o pridruživanju EU. Tim pre ako većina članica EU prizna nezavisnost Kosova. Bilo bi, međutim, politički pogrešno i opasno po Srbiju ako bi DSS, NS, SRS i SPS to razumele kao svoju „patriotsku" pobedu, kojom se pregovori o pridruživanju EU odlažu na duže ili neodređeno vreme. To bi, nesumnjivo, ponovo iz temelja destabilizovalo Vladu. Zato je verovatno da postignutim kompromisom Tadića i Koštunice nije otklonjena, već samo odložena duboka kriza vladajuće koalicije.
